Pesme i drame / Milutin Bojić

178 М“ Бојић

Синиша И чувам цара. Пре два три минута

Морао сам да се с једном хуљом бијем.

Ено га, где лежи мртав покрај пута. (Тобож случајно му се загрне рукав, да се види рана.)

Некаква ухода, стражи на срамоту,

Спремао је замку царевом животу.

Но, на срећу своју, за главу је смањен.

То је цела прича.

Томанда. спази рану Крв. Па ти си рањен> Калуђер тихо Овоме ђаволу Бог на руку иде.

Синиша

А ништа. Тек само убоди се виде. Ништа су спрам речи којом ти ме рани, Јер ја сам убица. Гнушај ме се с правом. То гнушање својом лудом плаћам главом. (Вади мач, као да хоће да се убије) Томанда Синиша! Ја те волим! Стани! Синиша Волиш»а Томанда Вај што рекох! (Хоће да бежи) Синиша као у екстазн Е Волиш. Боже, хвала! О, сувише среће за једног убицу. Ти не знаш шта си ми једном речју дала. (Стеже очи руком као да плаче.) (Ох, први пут сузе осетих на лицу. Једном руком је хвата. Томанда одиста плаче Несрећница ја сам.