Pesme i drame / Milutin Bojić

188

МЕНБАОНСЈАИ

Јест, њено ме око, коса и стас витки Гоне, да у ноћи тражим одморишта. Не драже ме ни лов, ни мачеви бритки, Нити ме се тичу гласници с ратишта, Сањам да се дижем до божјих висина, Мислећи на сјај што у оку јој спава,

И гледам уз песму, уз пехаре вина, Како, док Рим пупи, Визант доцветава. И пијан ћу бити и ноћу и дању.

Власт, благослов очев, слава — крпа стара, Све то има вредност од љубави мању.

Двородржица разочаран И ја сам волео... Урош Али с мање жара. То му реци, а сад идите куд који... Збогом. Многи се разилазе. Двородржица Млад царевић, а какво мекуштво! „Љубав. Од ужаса чело ми се зноји... (Одлазе. Чује се) Наш благослов... Збогом.

Какво лепо друштво! (Превлачи руком преко чела) Ко да врућ је зејтин нада мном изливен. Пред очима магла, а у оку труње! Куд нађосте овај простор несакривенг (Буди једнога) -Устај! Ено тамо пружи се у жбуње. (Наређује) Све те боце, јело, напоље избаци... (Филозофира) "Ах, рат спрам овога играчка је права. „Ми чувари части прави смо јунаци. ГПаж

извирио и јавља Цар иде овамо!