Pesme i drame / Milutin Bojić

ПЕСМЕ 25

Верујемо смело до последњег трена,

Јер то наш је псалам на рођеној струни. И, док луда младост живот слашћу пуни, Можда све је мање алема на круни

И жељено вино бива лажна пена.

ДУДА

ХОВЈ ОСЛА

Умрло је време покопало барде,

У разлитом врту нестало је стаза, Спавају хероји, труну алебарде,

А с магленог врха крупан снег се сплаза.

И све ми се чини: то смо негда чули, И чекамо дан да златне кише пљусну; Само нема Прошлст своју децу хули, | Док Будућност празна тутњи као у сну.

Уморно је сунце стварања и нада,

А дубока поноћ гробнице расклапа,

Прошлих дана крај нас тече маскарада,

Где Ум, трошни старац, Сумњом се поштапа_

Сва та прошлост свој је одиграла танац: Вратити се неће. Ми, синови њени.

На путањи блатној непознат смо странац, Наш хор слаб је њине трубље да замени.

Страх нас је од сунца, ноћ нас ужасава, А Молох зажарен целу вољу гута. Куда из тамнице са седморо брава» Куда, док нас Минос у ланце не спута»

Изнад наших глава леден ветар брише; Залуд наша длета и напори дуги:

Ни рушити ништа ми немамо више,

И храмове већ су порушилн други.