Pesme / Mileta Jakšić
120 | МИЛЕТА ЈАКШИЋ
ЈЕДНОГ ПРОЛЕТЊЕГ ДАНА
На горском пропланку старо гробље стоји, Оронуле хумке ни крст још где који Време тихо крњи, снегови и кише Њих одавно нико не похађа више: Тде-где дивља воћка по гробови' стари Тихе сенке шири, тугује, стражари. Пролеће је. Трава буја, цвета цвеће Благи поветарац гробове облеће,
Уоколо гора листа, живот, врева,
„Звижди кос у шуми, славуј кликће, пева... Ал, данас на гробљу гробар копа, ради За старог монаха вечну кућу гради.
Ено, из долине, у побожном реду
За црним ковчегом пратиоци греду Звона звоне, али за сгагца монаха
Нико сузе нема, јаука, уздаха;
Ко да их од смрти нека страва хвата: Свак одвраћа мисо од умрлог брата, Свако сунца тражи, а око напаја
Брегом, долом, пуним сунчанога сјаја, Звона брује: звуци светли и весели
Ко да се разлећу голубови бели!
Сунца дајте, сунца! — гучу и жагоре, Гњурају се, топе у сунчано море...
А кад најзад спровод стиже већ до брегг Опојаше старца у гроб спустише га.
Две три грудве... хумка... вјечна памјат трижди И повратак с гробља... кос у шуми звижли, Људи се радују збаченом бремену Разговор се води о красном времену:
јер куд поглед бациш све цвета и сија Ко зелен пупољак земља се развија,
А на гробљу славуј пева стару ноту
О сунцу, о цвећу, о вечном животу.