Pesme / Mileta Jakšić
ПЕСМЕ |
УСАМЉЕНА КУЋА
Она тамо сама кућице у пољу Изгубљена, изван друма и путева,
Што у сметовима белим затрпана ·
_У пуст видик гледа и о нечем снева Изгледа ко да је прогнана из села
Или да је нека мисо ту довела.
У њој човек један целе зиме гледа Беле магле што се по'агано крећу
И блуде ко у сну; слуша глас мећава, Зимњих бура што му колебу облеђу Ко зна шта ли њега из села домами Да се у тој пустој равници осами.
(дн отуд посматра, гледа мртву земљу Коју обавија бео покров смрти:
Ухом лови задње гласове живота
А оком на мутној хоризонта црти
Ко сиве костуре низ голих дрвета, Далеке утваре ишчезнула света.
Свуд је тихо, бело... све је чудно тако У около, куд год нем поглед обрати, Ко да је пренесен у царство чудеса: Преображен гледа предео познати, Преображен и он себи самом бика: Под копрену белу што земљу покрива
42 прошлошћу природе сахрањује и он (Старе усп)'мене; ново доба сања Другу једну земљу; назире у духу Једну бледу зраку далеког снитања Кад ће свет у новим бојама да плане дора нових мисли у њему да сване.
138