Pesme / Mileta Jakšić

ПЕСМЕ:

МИРЈАМ

Лагано прође, споро, век за веком... Стоји кладенац из древних времена (Са разваљеним каменим осеком, Рочиште лепих назаретских жена.

Вода његова још је она иста, Бистра, чувана у земљи дубоко.. Она оданде гледа, живо блиста Као велико, тајанствено око.

Некад виђаше лепу једну жену —

= Од онда прође много, цела вечноса Кад долажаше с урном на рамену

да црпе бистру, животворну течност.

С њом често беше дечко један мали

С крупним очима, питомим погледом Чим они дођу, друштво се разгали,

"Све живне благом веселошћу редом:

„Мирјам, како си лепа!.. Дечко мио Како је питом!.. Тако лепо гледа...“ И све би за тим уздахнуле тио

Што њима таку Бог лепоту не да...

Ап од то доба због доброте њине, Што нису биле од зависти слепе, Мирјам им даде дражи и милине И драгоцени дар да буду лепе...

М сад, кад сунце за планине зађе, Прошлост се враћа из даљине сиве, "Жад се Назарет у сутону нађе

И старе приче, легенде оживе, -—