Pesme / Mileta Jakšić

МИЛЕТА ЈАКШИЋ

НАД ПОНОРОМ

Жалосна бреза, нежна и тиха, Када с пролећа сокови крену Плаче — Ветар јој милује, њиха Витице дуге, косу зелену:

У немој гори, у тамном лугу Шапуће своју љубавну тугу.

Под њоме понор вечита мрака Ко црна пропаст студене језе, Самртном чежњом дубоких рака Гине за телом жалосне брезе Из њега хуји уздах потајан; „Загрљај мој је вечан, бескрајан“.