Peštansko-Budimska skoroteča

242

диже очи на небо, и зове Бога Христјннскогђ , да се у обезсл»вл г ћно име свое родј Христ ^ннскомЂ освети и да га казни. Владиславт. у наивеКемт. жару бори се ст. Лничари за крал^вину и поданнке свое. Днко видећи да се кралн у наивеК ј опасноств своеволћно баца, не слушамћи н г ћгове благе и мудре совете, бржебол^ћ са своимђ Власимапоити кралк) у помоћв. КадЂ приспе С. Ннко, има шта и видити. КралБ за едно магновеше ока изгј 6 и се и нестане га , гди му у наивећемЂ мложству Дничара конб тако ако ранЉнЂ буде, да се и| самЂ кралБ с% н ^га стропошта и ту убјенЂ буде у двадееетЂ првои години цветашћегЂ свогт. живота. ПоредЂ н4га падне СтеФанЂ Батор!и сЂвеликомЂ заставомЂ Унгарске крал4вине, Ннкола Перинвш и ХенрикЂ Томашш, одабрани и верни смнови отечества свога, Главу погубл-ћногЂ кралн варвари на кошгћ натакну; а кадЂ угледаше и упознаше Жнгари у нбои главу кралн свогђ, у краину забуну и сметшо дођу тако, да се Н1в знало, ко треба да заповеда, ко ли да слуша. МуратЂ обрадуе се овомт. нереду; почне свое Дничаре у име Пророка шштђ већма храбрити говорећи имђ : „Само сложно, оваку победу желимђ ћ свагда надЂ моимђ непр1ател ^мђ одржати, нека се опомену и нека се науче ХристЈани, да не треба веру свон) газити. СибинлнинЂ имамћи предЂ очима неизбегаему пропаств, и незнагоћи средства спасе«1Н начне сђ неколико свои осталм Влаа багати, и у бегству срећно Дуна†пређе. — Кардинал% Цезарини буде у бегству уб^енЂ, и тако се оконча крвава и нигда незаборавлћна битка кодђ Варне са жертвомЂ кралн Владис .^ава и неброеногЂ Жристшнства, кои су ту свои леденми гробљ пашли — Е-

то, шта неслога и завистк учини, ето слћдства законогЂ престуилеша!

СУДБД ГЕОРГШ БРАНКОВИПА ДЕСПОТА, И НАРОДА СРБСКОГБ СЂ НБИМЂ У АУСТРНО ПРЕШАВШЕГЂ. одђ Д. Арнота. (продуженје) НунктЂ прввш: Овде у затвору налази се ГеоргЈи БранковићЂ Деспотђ Србскш сђ коимђ , као и сђ браТОМЂ нћгОВБШЂ МитрОПОЛИТОМЂ, ГОШТЂ у Москви самБ познанство имао. Онђ жели са мномђ састати се но несме. Ако и наиман^ милости кодђ Нбговогђ В^личества имамЂ; молимђ да бм му дозвол±но 6б1ло са мномђ састати се, а н ћу зато кодђ Нбговогђ Величества могђ Государа о томђ пофалцти се. в —- ВторБ1И: „Препокорно д10ли посланиКЂ Нб 1ово Царско Величество; да бм преосвештеномт. ПатрГнрху А р с е н 1 го, и ц^ломђ Народу изволели показати Царску милостб , и смиренно поданне молбе нб 1ове саслушати, да небБ! имђ , крвБ и животђ за Величество Ваше проливагоћимЂ, одђ ЛатинскогЂ еакона Свештеника пакостб чинила се, а осо6бјто одђ бзуита, кои Дипломе ВашегЂ Величества, ни у што непршмаго, но Срблћ озлобливаго чимђ више могу." После овбз КонФеренцЈн предименованнми Московскш посланикЂ, више в пута у званичнммЂ засћдашама, о томђ напоминао, и напосл^ћдку овако се изнсН10: „Ако никакво злочинство, проги†Ц;1рсиогЂ Величества Србскш ДеспотЂ учинго Н1е, освободити га молимђ ." На кое е посланнку данЂ 610 одговорЂ: , ; ШћЈ1 ша!е ЈесИ;,вес! га4ш 81а4ив 81С ге^иГгЛ" Т06СТБ: „Никаква зла учин1о Н1б, но узрокЂ обштегЂ благостонша тако иште." ПосланикЂ неимагоћи одђ свогђ двора о