Pijemont

Стр. 2.

„ПИЈ Е М О Н Т'

Бро) 170.

цирајући Србе због конзула Прохаске и окупације Драча, час позивајући Црногорце да врате Скадар, час оптужујући и једпе и друге што су се усудили да се против арнаутских напада бране. То су они исти листови што су својим похвалама и претњама пропратили загребачки процес, анексију Босне и Херцеговине, укидање уставних гарантија у Хрватској — све патње српског народа, сва понижења. Они су, можда више него и само бечко министарство снољних послова, допринели да се од југословенског питања направи стална опасност за европски мир. Политика, коју они бране, то је политика која је довела Аустрију до тога, да сзоју мобилизацију комбинује са немачком мобилизацијом, тако да данас, у случају рата, немачки корпуси имају да замене у Галицији словенске труне које аустро-угарски генералштаб не сме да поведе против Русије, а да аустро-угарски корпуси — вије потребно да наводимо све појединости, пошто су оне познате тамо где треба имају да дођу на француску границу, да помогну немачким трупама да поседну француску тернторију. Ствари су тако добро спремљене, да су официри тих аустријских корпуса добили карте француских пограничних покрајина. Виновници те политике, патентиранн браниоци државне админисрације која, за тридесет и пет година, није била у стању да организује у Босни и Херцеговини ништа друго оснм борбе нзмеђу раса, данас траже кривце н утврђују одговорности. Ако Бога знате донеснте им огледала, да се виде! Иема сумње, Аустрији је бно потребан унутрашњи мир. На сваки начин, она је могла играти сасвим ДРУ Г У улогу у Европи, за добро човечанства и свој спас. Али јесу ли криви Југословени, јесу ли криве Русија и Француска што је она промашила свој пут? Нису. Аустријска криза је дело Хоенцолерна који су Хабзбурговце повели путевима Немачке, дело канцелара Бизмарка који је Аустрију упутио на Исток н засенио нсточњачком варком, дело свнх оних који су, у Бечу, хтели да задиве свет својом незахвалношћу а успелн дазадиве свет својом неувиђавношћу.

ТИМОЧНОЈ ДИВИЗИЈИ

1 «

иоја се код Криволака налази у очајном стаљу стижу данас појачања у сред борбене ватре. СилазеИи са воза војници се налазе у борбеној линији. Налад Бугара је јак, али наше чете га храбро одбијају, С вечера Бугари почињу повлачење. КОД КОЧАНА

је данао мирно. Наше трупе оу сконцентрисане и чекају бугарски напад, али Бугари, осеКају при последњем сукобу, и не покушавају офанзиву. Командант српске

ТРЕЂЕ АРМИЈЕ још не покушава предузети офанзиву чеиајући да се дефинитивно поправи иритично стање Тимочне Дивизијв код Криволака. РАТКО ДИМИТРИЈЕВ, који |е јуче ааузео са својом војском малу Церцирију целога дана не предузима никакав корак чекајући да се армија одмори од налорних маршева. За ујутру спрема напад на Велику Церцирију. Из свих досадашњих догађаја

РАТНА СИТУАЦИЈА ее не може тачно одредити. Две снажне младе војске су стале једно про-

тив друге свом снагом. Два млада народа, пуни моћи ухватила Оу се у коштац и боре се на живот и смрт на једној другој операционој линији, незапамћеним пожртвовањем и страховитом силином. Отуда је немогућно одредити тачно еитуацију. Значајни висови пада)’у час у руке једноме час у руке другима. Српска војска је преко ноћи изненађена, читави батаљони су расејани те ноћи и само благодарећи џиновској снази армија и присебности како номанданта тако и сваног појединца, није дошло до панике. Српска војска Је мучки нападнута, јер је бугарски план ишао на збуњивање. Но кад су српске армије онако наново успеле да одбију први, добро смишљени напад, оне су се почеле лагано извлачити из канџа којима их је подмукло стиснуо непријатељ и одбијају напад. Ситуација је дакле још увек неодређена, али се ипак може рећи, да су шансе на српској страни, већ и самим тим, што Бугари више немају само офанзиву. Што је најгоре по Бугаре, Срби све више прелазе у офанзиву. Ако Срби дефинитивно разбију бугарсну армију нод Штипа и успеју да поврате Ретки Буки, сјајну позицију, коју су приликом препада напустили, Бугари ће се наћи у критичном положају. И ако су и досадашњи сукоби били невероватно крвави, будући сукоби, који ће одиграти ових дана имају значити праву борбу. НА ЖИВОТ И СМРТ. Озлојеђена српска војска, која под кишом од куршума крваво повраћа стопу по стопу земље изгубљене мучким препадом, жилаво корача напред и грандиозни сукоби две челичне армије имају ее очекивати ускоро. БУГРАСКА ШТАМПА је озлојеђена, што сјајно смишљени план препада није успео и што бугарска војска, место да је данас у српској територији, на многим местима одступа, у свом бесомучном гневу доноси најскандалозније лажи. Неки листови тврде да се борба води испред Ниша.

НА СТАРОЈ ГРАНИЦИ Српско одељење према Кади Богазу држи се код Ослона. Потискујући трећопозивце Бугари прелазе у Алдинац. Целе ноћи потом Бугари продужују мар-

(Од 22. јуна) ФРАНЦУЗИ У МАРОНУ. Париз, 21. јуна. Листови јављају да су у Рабату Мароканци напали на трупе, којима номандују ђенерали Баумгатен и Гуре. Они су одбијени са великим губитцима. Французи су имали 9 мртвих и 20 рањених. ГОДИШЊИЦА НУКУШКЕ БИТКЕ. Атина, 21. јуна. Данас приликом годишњине битке код Кукуша, била је војна светновина. Краљ је извршио смотру над трупама. Смотри су присуствовали чланови владе, посланици Румуније и Србије и представници власти. , Огромна маса света топло је акламовала владаоца. ПОМЕН НА ЦЕТИЊУ. Цетиње, 21. јуна. Приликом ономадашњег парастоса надвојводи Фрањи Фердинанди, у капели аустро-угарског посланства, присуствовао је и краљ са краљевском породицом и дворски високодостоници. ДВА ДЕМАНТА. Беч, 21. јуна. „Вилхелмова Коресподенција" демантује пронесену вест да )'е тобож 19. јуна изгорела српска застава за време демонстрација да се 20. јуна то исто десило. „Коресподенција Вилхелмова" исто тако демантује пренесену вест о интервенцији код председника министарског савета Штирка, да се скине српска застава са приватног стана српског послнииа. Бугарски зпЈом — Закључење бугарског зајма наилази на тешкоће у Бугарској. (Извештај „Пијемонту”.) Софија, 20. јуна. Пре неки дан, посланици из групе Генадијевљеве одржали су своју клупску седницу. На њој су донели одлуку, да ставе влади на знање, да ако се бивши министар спољних послова и његови другови, који су оптужени од стране државнога суда, што пре не предложе за помиловање, да ће сви чланови .групе радити против законског пројекта о зајму, и да ђе га онемогуђити, пошто су они у веђини.

Ова одлука, ако не буде усвојена, онемогуђиђе изгласавање зајма. М.

— На Петров-дан ће се ослободити казне већи број осуђеника. —

Министар Правде наредио је једној нарочитој комисији, да у што скоријем времену састави списак осуђеника, који могу бити на Петров дан, приликом Краљевог рођен-дана, помиловани од даљег издржавања казне. Министар Правде, да би се Краљева милост проширила на што већи број осуђеника, наредио је, да се у списан унесу сви који имају услова за ослобођење.

Епилог сарајевске трагедије

I

Пренос посмртних остатака из Беча у Арштетен. — 4 Последње почасти и погреб На станици, много раније него што висан за мртвачке ковчеге. Свешге-

ниуи су дали последњи благослов; у вагон са ковчззима попели су се лодофицири; остали достојанствени-

Сарајевска трагедија добила је свој епилог у малом замку Арштетену, на Дунаву. Посмртни остаци аустријског престолонаследника и његове супруге пренети су, у ноћи између петка и суботе, из Беча у Арштетен, чије је гробнице Франц Фердинанд изабрао за своје вечито боравиште. И у присуству највише властеле, несуђеном наследнику аустријске круне одате су последње почасти. ПОЛАЗАК ИЗ БЕЧА. У пвтак после подне, око четири сата, посмртни остаци Фрање Фердинанда и његове супруге били су опојани у дворској цркви у Бечу, у присуству цара Фрање Јосифа и надвојвода, и око десет сзти увече упућани на западну железничку станицу, за Арштетен. Улице су, док је спровод пролазио, биле пуне света. Од уласка у двор до железничке станице, правило је шпалир више од стотине хиљада људи. Спровод је био још свечанији него први пут, нада су посмртни остаци стигли у Беч. Цео бечки гарнизон је учесгвовао.

је спровод стигао, били су искупљени надвојводе, генерали и дворски достојанственици. Станица је била декорисана црним завесама, у знак жалости. Око десет сзти, станица је била загушена личностима у парадним униформама. Била је толика запара, да су се два војника, у тешкој парадној униформи, онесвестила. Ту су били: упрааник вароши, командант грЕда, министар војни. Цивилни чинсвници нису се видели у хаосу од разнобојних униформи. Око једанаест часова, тела су пренета из чекаонице на перон. Напред су ишли официри и лакеји. Затим је шест људи носило мртвачки сандук, у коме је лежао надвојвода Фрања Фердинанд. Неколико тренутака доцније, шест официра је изнело и Други ковчег, у коме је лежала војвоткиња од Хоенберга. За ковчезима је ишао сам садашњи аустријски престолонаследник Карло Франц Јосиф. Ковчези су, лагано, пренети у погребни воз, састављен свега из пет вагона, од којих је тређи био резер-

уи сели су у. друге вагоне. И воз се кренуо. НА ПЉУСКУ И ГРМЉАВИНИ. Железничку пругу од Беча до I рос Пехларна, одакле води пут за Арштеген, чували су жанд&рми. Замак Арштетен чувала је целу ноћ јака стража. Погребни воз је стигао у Грос Пехларн око дванаест и по часова. Али се спровод кренуо даље тек око три сата. Тада су ковчези метнути у двоја погребна кола и навезени на скелу, која је и кола и ковчеге пренела на другу страну Дунава. За ковчезима су прешли и достојанственици који су погребу присуствовали. У замку Арштетечу биле су учињена све припреме за дочек погребног спровода и погреб. Црква, у којој су посмртни остаци надвојводе Фрање Фердинанда и његове супруге погребени, била је застрта сва у црнину. На црним засторима видели су се само грбови надвојводини.

Из Грос Пехларна, спровод се кренуо доцкан због страшне непогоде која се око два сата ноћу спустилз. Страшна киша је пљуштала свз до три сата, када је спровод кренуо даље. Спровод се раније био кренуо, али се, на пола пута за обалу морао вратити, пошто је киша удвојила јачином. Непогода је, како описује извештач „Нове Слободне Пресе”, била страшна. Муње су обасјавале дунавску обалу, громови су проламали небо, кишз је лила као из кабла. Последњи пут Фрање Фердинанда био је тужан... Када се спровод по други пут кренуо са станице, тужна церемонија се претворила у трагикомичан призор. Киша је, неколико тренутака раније, била умањила. Улански официри су, са исуканим сабљама, били пошли пред колима... Али је тада пљусак поново почео са таквом јачином, да се пратња разбегла под станичну стреху. Тек по трећи пут је спровод могао да се крене. У АРШТЕТЕНУ. Али ни тада није ишло лако. Уплашени непогодом, коњи који су вукли кола са ковчегом, у коме је била војвоткиња од Хоенберга, нису хтели да крену. Спровод је, после великих напора послуге, успео једва једном да пође. Када се скела отиснула од обале, било јв већ свануло. Прелаз је трајао прилично дуго. Да се не би догодиле непријатности, коњи су били испрегнути из кола; у кола су упрегнути тек на другој обали. Са обале посмртни остаци надвојводе и његове жене одвезени су у Арштетен и спуштени, у калели, на катафалк. У цркви су, после тога, остале само калуђерице са свештеницима. Киша је тада почела поново падати, као из кабла. Око осам сати, из Беча је стигао у Пехларн дворски воз сз надвојводом Карлом Францом Јосифом. Два сата доцније, стигао је и други дворски воз са децом погинулог престолонаследника. Свечано опело било је око једанаест сати пре подне. Тада су уланерски и драгонерски официри подигли ковчеге и спустили у гробницу... Све је било свршено. РАЗОЧАРЕЊЕ У БЕЧУ. Цео Беч је очекивао да види величанствен, незапамћен спровод свога несуђеног цара. 35ог скромног спровода, у војним и аристократским круговима овладало је велико разочарење. „Нова Слободна Преса", пропраћајући у уводном чланку спровод Фрање Фердинанда, пише: „Војни кругови сматрају, да је била неопходна потреба дати војсци прилике да учествује многобројније, него што је, у свечаној сахрани, депутацијама из свију пуковз који су желели да даду израза својим осећајима. Надвојвода Фрања Фердинанд се много заложио и урадио за јединство у војсци и уређење њено. Учешће многобројних представника војске из свију крајева целокупне монархије, било би, осим тога, природан одговор мотивима атентата и

надама оних скривених који су га приредили. Војни кругови, који оно што се десило у Сзрајеву осећају као лични нзпад на себе, мислили су да ће баш погребне свечаности јаким уечшћем свију делова војске, послужити као повод за импозантну манифестацију, којом би двојна монархија манифестовала у пуној мери своју одлучност према интелектуалним подстрекачима атентата. Пошто до тих помпезних свечаности није дошло, војни кругови су силно увређени и огорчени. Спроводу надвојводе Албрехта присуствовали су, поред немачког цара, сви генерали, војводе и војвоткиње аустријске и све трупе бечког гарнизона. На накјучерашњем спроводу наследника аустријског престола било је трупа само толико, колико да се образује шпалир и да се одржи ред на улици. И у аристонратским круговима влада велико незадовољство, што нвсуђени носилац хабсбуршке круне није испраћен до вечне куће с почастима које се, у целом свету, указују суверенима. Кад већ грофица Софија од Хоенберга, према статуту хабсбуршке куће, није могла бити сахрањена са почастима које се указују владарским супругама, онда надвојводу Фрању Фердинанда ниЈе требало мртвог деградовати и на онај свет га испраћати с обичним грађанским почастима.

— Деманти српске владе о проши рењу истраге. —

Пуна три дана аустријски листови су обмзњивали своје читаоцевешћу, како је аустријска влада поставила, а српска влгда усвојила захтев, да се истрага о сарајевском атен тату прошири и на Србију. Српска влгда, поводом ових бечких вести, које су нашле места и у једном престоничком листу, издала је овај деманти: Један овдашњи лист донео је јуче белешку, како већ два дана кружи глас: „Да је српска влада усвојила захтев аустро-угарске владе, да аустријска полиција настави истрагу, започету у Сарајезу, на земљишту Србије у Београду." Овлашћени смо изјавити, да је ова вест потпуно измишљена, што, у ссталом, констатује и сам лист, који ју је донео, велећи да „тај глзс бележи са резервом." Грци и Тррци — Односи се почово заоштравају.Турски торпиљер бомбардовао грчку једрилицу. — У одбрану гоњених Грка. Грчко-турсжи односи поново су почели да се заоштравају. Увиђајући да ће на дипломатском пољу изгубити битку у питању острва, Турска изазива сукоб. Од гоњења мирног и незаштићеног грчког становништва, Турска је прешла иа нападе својим торпиљерима на грчке једвилице. Гшб — Л. Туган г • . Као исполинско око, које стално трепери, светлио се на кули светиљи разнобојни фењер, чији је одблесак поскакивао и јурио по пенушавим таласимв, блистајући се на мокром граниту. Са зујањем и хуктањем ударали су о стену огромни, тамни таласи, који су се зве више подизали, као да су хтели да смакну зграду, која је сметала њиховој шетњи. Засипајући је читавим градом од капљица, таласи су се са немоћном злобом враћали натраг на пучину. Пошто је подигао чамац и херметички затворио гвоздена врата при улазу, стражар Јефремић оде у своју собу, која је била у средњем делу куле светљиље, подложи пећ и пошто метну котао на ватру, седе близу врата, да чисти кромпире. — Лепо време! разговарао је сам са собом Јефремић, који је због своје дугогодишње усамље-

ности научио да мисли гласно. Одавно овако није било. Де, де, тише! — говораше он, када би се од удара таласа у зид тресла цела кула светљиља и дрхтали прозори. Погледај, надиру као размажени! Спремају се да оборе целу кулу светљиљу. Ха, ха, нећете однети! И ако она сама у сред мора стоји, ипак није ваша! |јјјИ он поче певати тужну песмицу. Алп на једанпут престаде и поче прислушкивити. — Шта је ово, као да неко за помоћ зове?! Опет!.. Мора бити да ми се причињава. У оваквој бури шта се неће чути!.. Сада већ јасно допире до њега очајни човечји крик. Јефремић приђе прозору и стаде се крстити. Нешто огромно, црно стајало је на стени и Јефремић је једва могао приметити рибарски чамац са опруженим човеком на крми, која се почела враћати натраг, у морску пучину. Спустивши се брзо низ степенице и узевши из предсобља чакљу, Јефремић отвори спол>ашња врата и поче посматрати таласе.

Вода је запљускивала његове ноге и јурила по каменим плочама предсобља. Али ево опет, само овога пута сасвим близу показа се врх сломљеног рибарског чамца. 0чекавани један тренутак, док се талас почне спуштати, Јефремић га закучи чакљом, привуче малој капији и ускочи у њега. Пред њим је лежао, без икаквих знакова живота, привезан за седиште, дечак. — Ах, голубе мој! Ах, галебе мој бели! — рече Јефремић дрешећи брзо уже са детета. Јефремић однесе дечака на рукама у своју собу и пошто га брижљиво положи на кревет, отпоче покривачем трљати његово хладно, мршаво, мало тело. — Господе Исусе, сасвим се укочио! — изгуби наду старац и сваког тренутка приносаше ухо час срцу дечковом, час уснама његовим. Тихи уздах оте се из дечкових груди. — Жив је мој Галеб, буром је измучен! — радовао се Јефремић. — Ја ћу те добро загрејати врелим напиткомЈ; ти

ћеш се код мене опоравити, јадниче мој! И пошто га огрну јорганом, приђе сандучићу у коме је већ пет година чувао џачић са липовим чајем, кога је донео из села, после бављења у отаџбиии. Целе ноћи и целог идућег дана пролазио је Јефремић врло лагано поред дечка, а тек другога дана чуо је прве речи од њега и то у бунцању. ,— Узми ме са собом, татице! — понављао је жалосним, молећим гласом дишући учестано и тешко. — Одвежи уже... Хоћу к теби!... Татице, зашто си оставио мене самога ?! Скакао је с постеље. Никаква саветовања Јефремовићева нису могла умирити дечка. Прошла је једна недеља, друга и — дечко се поче опорављати. Он је већ некада одговарао свесно, али је требало, да му Јевремић само помене о његовом оцу или макар шта о катастрофи чамца, дечко је наједанпут падао понова у буновно стање. — Привезао ме татица за се-

диште, да ме таласи не би снели, — причао је са грозничавим блеском у очима, — и сам ради веслом: остала су се била сва поломила. И на једанпут се диже велики талас и покри татицу као покровом; а кад се поврати, гледам у чамцу само вода, а на таласу високо изнета татина капа. Хоћу да скочим за татицом, але ме уже не пушта. На једанпут, опет талас! Ја се загрцнух, у ужима ми зазвони, печео сам падати на дно морско. У наоколо је мрачно... На једанпут видим: татица испред мене у белом, као у сјају, стоји, подигао руке и виче ми: „Стрпи се, синчићу, ето ме за тобом; заједно ћемо поћи у царство небеско!“ Јасно и радосно изговараше: „Идем за тобом.“ — Е, голупче моје, све је то узалудно. Теби се то, мора бити причинило због муке, — старао се Јефремић да умири дечка. — Причај ти мени нешта боље одтога, галебче моје, златно, — распитивао га он, — како да те зовем по имену? — Па ако си заборавио, онда ћу те од сада „Галебчетом" зва-

ти, до неког извесног времена, — рече он. Дечак је узбуђено гледао испред себе и, како изгледа, није га чуо. — Нећу имаги коме да враћам дечка, - остаће код мене, — размишљао је Јефремић. Мора бити да ми га је Бог послао као утеху у старости, због мога дугога мучења у усамљености. Опоравиће се, порашће, даће Бог, биће ми помоћник у кули светљили! Благодарећи нези Јефремићевој, Галебчић се заиста поправио, а и наступи букцања понављали су се све ређе. То му се још понекад дешавало ноћу, када би на мору била бура. Тада је скакао с постеље, а спавао је заједно са Јефтановићем, трчао к прозору и слушао нешто, са раширеним, светлим зеницама гледао на море. — Шта је, Галебчићу? Зашто не спаваш? — пита га Јевремић. — Татица ме зове, чујем његов глас! — Бог с тобом! Помоли се Богу па лежи и спавај! — Гле,