Pijemont

•* *

Ј Н1ЦС

Београд, СРЕДА 25. Јуни 1914. год.

БРОЈ5 ПАРА

ИЗЛАЗИ СВАКОГ ДАНА И 3 Ј У ТР А

Стан редакције и администрације: Краља Александра 12. Телефон 1591.

ДИРЕКТОР Бранко Божовнћ

Оснивач: ЉУБОМИР С. ЈОВАНОВИЋ

Број 172. Година IV.

ПРЕТПЛАТА м СјјЈнју н Бугарску крк Уредвнштва: год. 16 дн. ■> псштам*. Месечио ... 1 див. $а ихостранство ксд уреавиттва Иа годнг.т 30 фраиака у >лату га'пола год. 15 фр. тромесечшо 7*50 фр. у *лату. УРНДНИК Коста М. ЛуковиЈт

Срби и Хрвати

Писмо једног напредног Хрвата поводом франковачких цемонстрација у Загребу —

Поводом срамних франковачких демонстрација у Загребу против Срба и Хрвата — присташа српскохрватског народног уједињења, дозволите ми, драги господине директоре, да оградим младу и напредну хрватску генерацију од фрзнковач-ј ких лудачких налетања на Србе тиме, што ћу изложити наше становиште о српско-хрватском народном јединству. Данас се ни у Србији ни у Хрват-, ској не дискутује више о евидентној ! чињеници, да су Срби и Хрватиј један једини народ. Нико напредан и разборит ни не,куша да доказује противно. Једна крв, једни обичаји, једна историја заједничких слава и патња, једзн језик, једнз култура и оно дубоко инстинктивно народно осјећање јединства, које је уз све противности вјера и ексклузивизма имена дошло до изражаја код свих нзших политичких и културних првака, звали се они Хрвати или Срби — све нас те појаве утврђују у чврстој вјери народнога јединства, које мора остати свима нама аксијомом, ако нећемо да очајавамо о будућности својих племена. Баш зато, баш поради тога врховкога разлога наше будућности, морамо бити безувјетне присталице јединствз. Разлог будућности наше — то је најувјерљивији доказ за истинитост тога факта, зз нужност његову. Будућност тражи јединство и она одлучује: да ми узмогнемо живјети и надаље, да нас прва сјутрашња борба не би оборила, потребно је да будемо свијесни, да смо ми Срби и Хрвати и Словенци један једини народ, један и нераздијељив. Народно је јединство аподиктички захтјев наше народне будућности, која може бити само заједничка у слободи и која мора бити заједничка у слободи, ако не ћемо да буде заједничка у ропству. И кад ми говоримо о овој мисли, није то зато, да рјечито распредамо једну лијепу теорију веома прикладну за реторске вјежбе. Народно је јединство за нзс једна опће прихваћена премчса, тврдња изван сваке дискусије; апи немогуће је да се зауставимо код саме теоретске премисе и дз не повучемо нужне практичне закључке. Мисао народнога јединства тражи

Загреб, 21. јуна и налаже дјела народнога уједињења и ми стојимо на првоме, да се боримо за друго. Уједињење је без јединства немогуће, а јединство без УЈедињења бесмислено, несвршено. Док јединство значи, да смо ми Срби и Хрвати — један народ, уједињење значи: треба да смо једна држава; док је јединство факат, уједињење је наш идеал. И кад велимо: ми смо један народ, мислимо: треба да будемо једна држава, јер народ није народ, ако нема способнссти да створи своју самосталну државу. Уједињење нашега народз српскога и хрватскота душевно у једну културну и политички у једну државу, то је наш програм и тај ослободилачки програм треба развити баш данас, у вријеме кад пред Јелачићевим Спомеником франковзчке руљз узвикују: ,,Доље Србија! Доље убице!", а њихови посланици својом дреком од Сабора прзве менажерију. А.

ДЕЈ1А И РЕЧИ

Црна Маско, Допустите ми да изложим пред очи читалачке публике један књижевни факат. Приказујући „С. К. Задругу у 1913”, садашњи уредник „С. К, Гласника”, професор Југословенске Књижевности, с даном литијом титула, иначе г. Павле Поповић, пошкропио је сваку свеску с неколико речи, ф а д е р ирајуНи писца или преводиоца. Дошавши до ПандуровиНевог превода Расинове „Аталије” г. Павле ПоповиН у двадесет један и три четврти реда (г. Душан Л. Ђокић их је бројао !) констатовао је, да Расин први пут улази у Задругина издања (у то ни г. Хенрих Лилер не сумња!)„као што.на срамоту нашу, први пут улази усрпску штампану нњижевнос т". Београдски стил напредује! Кад већ може нешто, да „стрмоглавце пада у вис” или кад један од два ученика г. Поповића проналази „жене списатељице" за разлику од „људи списатељица" — зашто да „Гласников" челни, поред усвојених термина „писмена и усмена књижевност", не скује трећи „српска штампана ињижевност"? Ми знамо, на велику срамоту оних који не знају, да је из старог „Летописа Матице Српсне", пре неколико година, оштампан у мостарској „Малој Библиотеци" Ђорићев превод Расинове „Федре”. Приликом приказа у београдсном

Народном Позоришту, прва свесна „Двла" поеољно је говорила о томе преводу. Кад је превод изашао као књига „С. К. Гласник” донео је неповољан приказ. Дакле, кад г. Поповић тврди, да Расина нема у српској штампаној књижевности изгледа, да је њему познат превод „Федре" из позоришта; односно, можда г. ПоповиН више памти оно што је читао у „Делу” него оно што је изашло у „Гласнику”? Свакако, да се српски штампани на два места превод „Федре" не може придати „хрватској страни нашег народа". То је барем г. Поповић био дужан да зна, а кад он то, на жалост, није знао, или је знао непотпуно па због тога погрешно тврдио, онда је било оправдано екренути пажњу ненадлежних на незнање надлежних, тј. обавсстити публику о необавештености њених књижевних репортера. Здравим Вас, УЗДАХ СУТОНЧИЂ књнжевник оа У&пада.

— Подбадање нашег становништва. (ШвештаЈ „ПиЈешоагу”.)

Радовиште, 22. јуна. <Наше полициске власти у Пехчеву успеле су пре неки дан да ухвате у пехчевској околини два бугарска агента-револуционара, који су вршили пропаганду код нашега сеоскога становништва, наговарајући га да бежи у Бугарску, како би на тај начин избегло служење у српској војсци. Наше становништво изгубило је свако поверење према оваквим агентима, и бугарска пропаганда остаје потпуно безуспешна. Р.

СРПСКИ ИРИЛМ — Један донуменат из 1802. године. — Ко су некада били данашњи бугараши ? (Писма „Пијемонту”) Прилеп, 19. јуна.. Ранију белешку вашу о проналаску старих српских школских књига у Прилепу, да допуним, овом приликом, још једним малим наласком, који, поред толиких других, приказује српски Прилеп и пре српских школа у њему. Он је из временг кад у Прилепу није било никаквих школа, ни српских, још мање бугарашких; из времена кад ни сви попови нису били писмени (као при богу познати поп Мића из „Горског Вијенца”); кгд се само у манастирима моглс научити нешто читању и писању. Пред манастиром Трескавцем, задужбином нашег краља Милутина, више Прилипа, има једна чесма направљена године 1802. На њој је и натпис урезан у оквиру крста. Нат-

пис тај писан је старим српским правописом тога времена, и језиком српским с особинама некњижевног, народног говора из овога краја. Најинтересантније у њему је што је сачувао презиме једне од најугледнијих кућа прилепских, доскорашњих бугараша „Бомболова”, а у пр•чт; '•'. 1 . кародском, књишком необрезаном облику свом, као „Бомболо(в)ић”, без „в” између последња два сомогласника, као што прост народ овамо и говори (волои, праиш крстои). Данашњим правописом тачно преписан, та.ј натпис гласи: „Сија чешма напраи Димо Мијакоић, Илија Чичо, Јоан Бомболоић. 1802. месец Аугуст." Биће оваквих споменика још доста, у колико их ревносна пропаганда бугарска није уништила. М,

Јаја-вга — Истина о његовом одласку у Цариград. — Полиција у новим крајевима. (Писмо „Пијемонту') Сколље, 20. Јуна. Када је пре кратког времена Јаја-ага пуштен из затвора у Цариграду, ви сте написали да су Турци затварили Јајаагу да му се освете што је помагао Србе у ратовима и пре ратова и шро је са својим добровољцима вршио разоружање велешког краја и једног дела округа штипског. Али су неки лестови, доцниЈе, додали да је' Јаја-ага отишао у Цариград зато, да се са својом женом види. Међутим, то није истина. Ја сам пре неколико дана био у Штипу и тамо сам се уверио, да је Јаја-ага оишао из Србије због нечовечног поступна штипске полиције, која га је, апсолутно без икаквог повода, држала неколико месеца у апсанама. И ано је Јаја-ага познат, међу че 1 ницима, као потпуно исправан ратник, начелство округа штипског довело га је Једног дана из св. Николе и притворило, на радост бугарвшних агената, као пљачкаша, човека који силује жене и деаојке, лопова. У затвору је Јаја-ага остао месецима. Начелство ништа није предузимало. Акта су стајала на столу, начелник је ћутао, а Јаја-ага је седео у затвору. На послетку, Јаја-ага је пуштен, али не пресудом, него онако како је у затвор и ушао: утицајем са стране. Друкчије се, у осталом, није смело, јер би се иначе доказала несавесност полиције и показао нерад начелства. За време свога робовања, Јаја-ага је покзиван, као ретка зверка, свакоме ко дође. Над га је начелник пустио, обећао му је, колико да се неправда заборави, извесне бенефиције; али се Јаја-ага захвалио на свему. Молио је само да се објави да је невин и да је несавесношћу других затвора допао. Када је отишао у Велес, Турци су му се постојно ругали. Осрамоћен, он се онда уклонио из свога роднога места и отишао је у Цариград. Неки тврде чак, да је тамо, у жељи да нам се освети за неправду, шуровао са Енвер-бејовим и бугареним комитама у Ђумулџини. Тано се губе пријатељи. . . А. А.

— Српско-бугарска погранична питања. —

На преставку српске владе, да се питање о двозласним имањима на старој српско-бугарској граници што пре реши, пошто је оно ушло и у одредбе Букурешкога Уговора, бугарска влада је одговорила преко свога посланикз у Београду, г. Чапрашикова, и српског посланика у Софији г. Бошка Чолак-Антића, да је вољна да приђе решењу тога питања, а у исто време поднела је и нарочити правилник по коме би се ово деликатно питање привело нрају.

— Кра(ка владавина кнеза Вида. — Шта но чини, то и дочека. Овога пута, изгледа да Је заиста дошао краЈ владавини кнеза Вид. (Јае што Је, напорима оданих Холанђана и чланова међународне контролне комисије, сило постигнуто у Епиру, пропало Је нада се показало да кнез ниЈе у стању да испуни обавезе коЈе је примио. Видећи пред собом поново арнауске хорде, које су се до Валоне спустиле, Епирци су лоново устали на оружје... Цве Ј8 пропало ! Положвј кнеза Вида је тако очајан, да и сама немачка штампа пише некролог његовоЈ владавини. „Нациолан Цајтунг" пише: Још ни један од немачких кнежева, кОјИ оу одлазили на Блакан да владаЈу, није прошао без тешких задатака, који су их тако очекивали ; али ипак, који с мање, који са више среће и успеха, они су вршили своЈе тешне дужности и барем умели да стекну пријатеље. Али данашњи албански кнез Вилхелм, куд год се обазре, види да нема око себе ни Једног јединог пријатеља. Мухамеданци га мрзе. Националисте га не воле ; моћни прваци арбанашки одрекли су га се. И сам пуковник Темзон, који је Јуначки погинуо, није пао у борби, бранећи кнеза, него је дао свој живот, мислећи, да га жртвује за добру ствар. Италија је од албанског кнеза већ дигла руке. У Аустрији је неомиљен, а у Немачкој је посгао неинтерееантан; а већ што се тиче Тројног Споразума, само се по себи разуме, да му ово неваљало дериште Тројног Савеза није баш особито за срце прирасло. Сви су балкански владари умели да звојој личности прибаве поштовања, и да се приближе свом народу ; само кнез Вилхелм, од свију и свакога напуштен, седи усамљен у своме конаку, где ће се ускоро уверити о великој истини Франка Водекинда, који је рекао: „Живот је само једно опасно клизалиште...”

САЗОНОВ И БОПЧЕВ.

Бугарска влада увиђа да ситуација на бојном пољу није онано сјајна, како је она мислила да ће бити. По првобитком плану, до сада је њена војска већ

имала бити у Шумадији. Међутим не само да то није, него се чак српска војека дошавши н себи од препада, онренула у контра напад, који је на понеким местима толико јак, да предћтавља опасност за њену армију. План није успео, а српске армије су већ увелико ослободиле руке. Да не би дошло у незгодан положај, Бугарска покушава ПОЛИТИКУ ПОДВАЛЕ. Њен петроградски посланик је данас покушао да изнесе Сазонову данашње бугарско гледиште. — Бугарска влада рекао је он, остаЈв и даље на гледишту тачног испуњења уговора и готова јв да одмах обустааи војну акцију, ако ои и друге зараћене стране пристале на то. Према овоме држање Бугарске не да^е разлога акцији НумуниЈе са којом јо бу| арска тежила да успостави приЈатељске односе, приставши да поднесе и тешке услове у том циљу. Софиски кабинет се, изЈавио је Бопчев, оораћа Великим Силама са Русијом на челу, да узму у своЈв руке регулисавање лигања о бугарсно румунским односима. Сазонов је на то одговорио Бопчеву, да се сад више не може говорити о уговору, ноји оу поцепали сами савезници, и да би Бугарска, рачунајући са данашњом ситуациЈОМ и са оном која јој прети пред новим опасностима, требала да предложи услове, нојз 6и Срсија и Грчка могле да приме, а затим да се постара да дође до споразума са румунеким кабинетом. НАПАД НА ШТИП почиње. Моравска дивизија другог позива прелази Брегалницу између Черновца и Нушичина и снажно напада на Бугаре, ноји дају величанствен отпор, али ипак пред вече попуштају моћном налету Мораваца. Бугари најзад напуштају Штип, чији пад значи потпуну срлсну победу у Македонији. Може се рећи, да се тек данас ситуациЈа јаоно опажа. Срби су у добитку. Бугари беже од Ночана ка Царевом Селу, а од Штипа на Радовишту. Ноњица их гони у стопу. На северу ситуација је за Србе доста рђава. Седми пук мора да се повуче на ЧУПИНО БРДО Ћенерал Рашиђ је лично отишао на Чугшно Брдо. Из врховне Номанде му Је наређено, да мора остати на овој позиЦији до последњег човека, па ма морао и он еам да положи свој живот. Ђенерал је одговорио, да само преко његовог мртвог тела, Бугари могу поћи напред. Својим војницима је рекао то исто. Губитком Чупиног Брда био 6и 6угарсној војсци отворен пут Бесина Страцин, Српсно лево крило прве армије било би опкољено, а бугарска би војска без великих еметња загосподарила путем Куманово — Скопље. Прва српсна армија, славни победилац најзначајније битке, битне на Брегалници, била би тада подухваћена с бока и еа леђа. НА СТАРОЈ ГРАНИЦИ у четири и по часа ујутру Бугари почињу наступање на целоме фронту. Борба траје целога дана, али је отпор Срба тако јан, да не могу лрећи Грличку. Ноћу се бугарска војска вратила на своје раниЈв положаје, пошто је претрпела страховите губитке. Немајући извештаја о трупама потиснутим на Бачијама, а бојећи се да тиме пут за Бољевац и Соко Бању не буда отворен, командант Зајечара се одлучи, да предузме офанзиву и да, поред много слабије снаге, понуша потиснути непријатеља. АТЕНТАТ У САРАЈЕВУ.

Војни кругови у Србији сажаљевају насилну смрт надвојводе Фердинанда и његове несретне супруге. Покојни аустрчјски престолонаследник био је, пре свега, војник. Сва његова анција сасредила се у снажењу армије на суву и на мору. У његовој канцеларији израђивани су још од сад специјални планови за рат, планови политички и верски. Високо моралан, он је инслирисао војсци поуздање у њега. Никад Хабсбурзи не би развили тако добро утицај свог дома на војску и државу, као под овим принцем, задахнутим вером и поуздањем. То је, несумњиво, био човек чврсте воље, чије је понашање било испуњено једноммистичном, привидном повученошћу, коју је нарочито изазивала мржња створена у двору, његовом женидбом. Тај човек је имао воље; имао је своје путеве. И ако су његове принчевске политичке амбиције биле недовршене у конструкцији и практичној одређености, несумњиво једа

би се он, поставши царем, ослободио идеје о триализму, коју му јавност намеће. Он, чији Је тестаменат, кажу, био потписан са „Император Германа” извесно не би могао отићи испод окриља Немачке. А његово негодовање према Мађарима убрзо би променило свој ток. То би био владар од концентрације аустријских снага, у сврху разаитка династије и Аустрије. Принц који је довео супругу у Босну, да маневруЈе на наш Видовдан, не би имао слраведљивости за Словене, то је извесно. Његове идеје о Србима јасно су протумачили изгреди против Срба у целој монархији. Покојни надвојвода Фердинанд био је наш велики противник. И готово је сигурно, да би се за његове владавине догодио слом, који би нам донео уједињење и коначну слободу. , Имајући уза се Хецендорфа, као војника, и аристрократсну дипломацију, он би рескирао. Ту политику коцкања на врху мисле данас у Бечу, да замене политиком опрезности и голог рачуна. Отуда се из позађа појављује одмерени и строги граф Тиса, као кандидат за државног канцелара. Смрт надвојводе Фердинанда значи тешње зближе-« између

Угарске и Аустрије. Престолонасладников пион граф Форгач, извесно неће више имати место у министарству спољних послова. Отпашћемистериозност у дипломацији. Играће се са отворенијим картама. Смрт надвојводина извела нас је пред ситуацију: бити ил’ не бити! Овакав атентат на нас има једно јединодејство, а то је: опомена на рад. Родољубиви нагон неодмерене младежи, упреже тако цео народ у стрепњу и опрезу. Колосек постаје све ужи; перспективе све јасније. Престолонаследниковом смрћу ископали су противсрби једну нову бусију. У исти мах, гоњени на правди бога, Срби се збијају у редове. Преко крви несрећног принчевског пара, противници се гледају с руком на мачевима. Ови жалосни атентати су предзнаци великих догађаја. Они су пролог за једну историску трагедију. После пролога настаје радња. Треба знати, дз они у Бечу знају шта је рад, и да умеју радом привести добрим циљевима. Покојни надвојвода имао је јаког утицаја на официрски кор и на ђенералштаб. Са министром војним имао је тесних релација. 'Но те релације нису биле интригантсие; над-

војвода се није спуштао са својевисине у низине ситног дневног живота својих пстчињених. Он је ишао за идејом подизања Аустрије. Умео је да одабере људе и да се заједно с њима одушеви. То нијз било сашаптзвање ради локзлних трикова. То су биле комбинације судбоносне по велики интересе државне. И само с тога, што се умео уздићи од сплеткарења, он је привио у за се цео официрски кор. Ту је било све његово частољубље; ту се осетио највећА губитак његовом смрћу. Једна од нарочитих врличЗ', која га је красила била је, дакле, аристократска часност. На његову реч могло се рачунати. Пријатељи су му давзли највеће поверење, знајући коме га дају и зашто га дају. Надвојвода Фердинанда био је озбиљан, одмерен и поуздан џентлмен. Ма колико да је наша влада желела дати доказа свога гнушања према извршеном атентату, она је морала бити у тим изјзвама саучешћа одмерена. Ми смо на дан помена смрти аустриског престолонаследника видели пуну цркву наших официра. Четири ђенерала у луној гали направили су свечани помен народном жалош-

ћу. То више није учтивост једне владе. То је малтретирање победосне војске. У мзсто тога, наша влада, уз пристојан парастос, могла је мобилисати каше трупе, и послати ноту у Беч, да се престане са гоњењем невиних Срба. Срамна учтивост наше политике не сме се уписивати у њезине врлине. Господин Пашић савијајући преко мере своју стару извежбану грбину, удара шамар по образу онима који су побеђивали и који треба и сутра да побеђују. АУСТРИЈСКИ МОНИТОРИ. Сазнајемо, да се у министарству војном носе мишљу, да организују специјалну команду за борбу противу монитора. Пошто су прикупљени нужни реферати по овом питању, то ће се ускоро доћи до одлуке, која ће нам скинути с врата питање монитора. Земља, која се налази у нашем положају, мора се обезбедити на својим фронтовима. Нарочито на онима, одакле јој прети највећа опасност. Монитори снажно повећавају ту опасност. Наше мере противу њих долазе на време. Хвала припада артилериско-техничком оделењу.

ПРОФЕСОРИ ВОЈНЕ АКАДЕМИЈЕ. Ово је једно интересантно питање. Настава у нашој војној школи трпи много од несталности професора. Не могу да се обрађују предмети; не могу да се остваре дубље студије. Не могу да се одаберу професорске снаге. Настава трпи; оћште војно образовање рамље. Сем тога, професори Војне Академије, који су заузети другим служОама, нарочито ђенералштабни официри, врше професуру на рачун редовне службе. Њихови важни елаборати од тога трпе. Настају штетни прекиди од месец два дана, приликом путовања, задатака и т. д. Томе би се могло озбиљно помоћи, ако би се за професоре Војне Академије узимали официри у пензији. Ђенерал Мишић, потпуковник Петар Мишић, Радојичић, ђенерал Атанацковић, могу бити ауторитети за поједине предмете. Настава би добила много, сем тога и главни ђенералштаб. Ствар је у томе, да професори из пензије прилагоде своја предавања духу тежњи нашег ђенералштаба. Амбиција официра из активе овим не би трпела нишга. Служба би добила. Губило би се мало на хонора-