Pijemont

Београд, УТОРАК 16 Септембар 1914 год,

БРОЈ 5 ПАРА

Број 230. Година IV,

ИЗЛАЗИ СВАКОГ ДАНА ИЗЈУТРА

Стан редакције и администрације Краља Александра 12. Телефон 1591.

ДИРЕКТОР Боанко Бочт$и1|

Оснивач: ЉУБОМИР С. ЈОВАНОВИЋ

ПРЕТПЛАТА за Србију и Бугарску код уредништва: год. 16 дин. на лоштама: Месечно 1 дин. За иностранство код уредништва: На годину 30 франака у злату на пола год. 15 фр. тромесечно 7‘50 фр. у злату.

УРЕДНИК Коста М. Луковић

Још с конца августа Груска коњнца је заузела превоје на Карпатима. Пут за мађарску низију, за Пешту био је отворена, али Руси тада нису хтелн да се тим путем користе, остављајући то за доцније. Јуче је стигла вест да су Руси прешли Карпате и хитају да се дохвате равнице. Тиме је заиста завршен први период оата наисточном фронту. После пада Лавова и Николајева Руси су имали да бирају између две могућности: прво, да преко Карпата пошљу јача одељења да прекину везе између аустриских трупа у Галицији са центрима снабдевања, а да са осталим трупама бране оно што су дотле освојили; друго да свом снагом ударе на Аустријанце у Галицији и да их униште. Они су претпоставили ово друго. Аустријанци су тотално поражени ; Пшемисл, једина озбиљна брана на путу за Беч опкољен, а Руси продужују пут за Краково. Поелаз преко Карпата Русима је био могућ на две тачке. Прва је превој Бескидски испод кога је тунел на прузи СтријМункач. Превој Бистра води из долине речице Свике у долину мађарске реке Талабора и исто је тако згодан. Не зна се којим су путем Руси ударили, но то у осталом нема великог значаја; главно је да су они у Мађарској. Аустријанци су масу своје северне војске концентрисали у Галицији. Нису рачунали, да ће Руси тако брзо свршити са том једностраном одбраном Мађарске и да ће савладати тако лако природне препреке као што је река Дњестар и Карпати. Зато се Руси надају, да у свом продирању неће наићи на велике непријатељске одреде. Чињеница што су Руси сад почели офанзиву у овом правцу може да се сматра као знак, да су Аустријанди у Галицији изгубили сваку офанзивну моћ, те не постоји бојазан да би евентуално моглп своје позиције повратити и тиме довести

у незгоду руске трупе у Угарској. За јужно наше ратиште појава Руса у Мађарској биће од пресудног значаја. Аустриске трупе, које сада оперишу према нама мораће да се повуку више у унутрашњост земље. да би себи осигурале оступницу и да ако буде могуће формирају мало озбиљнију одбрану БудимПеште. У опште узев српска армија имаће да примети код непријатеља намеру да се повуче. Међутим изгледа да ће то Аустријанцима само с великом муком поћи за руком, јер скоро на свима тачкама наши са њима стоје у непосредном додиру. Сваки њихов покрет наша ће војска, која им већ поодавно наноси јаке губмтке, претворити у одлучан и страховиги пораз.

из

Краљ Никола на бојишту. У одеској црногорској колонији добијено је писмо личног секретара краља Николе, госаодина Ђурковића ИЈмеђу осталога г. Ђурковић аише: — „Ми смо извели толико војске колчко у Црној Гори има људи који носе гсрдо мушко име. Краљ се вратио са бојног аоља. Једно тане пробило је рукав његове хаљине. Једва су га задржалп у аозадини. Он /е рекао: — „Хоћу аоследњи аут у животу да аосматрам своје јунаке у боЈу. Ја сам дуго живео, али ћу спокојно умрешп кад видим руску застав•: раз впјену насарам Београда“.

Еело књигс Докази да је Немачка хтела рат —

Недавно је у Лондону издана „Бела књига", у којој су публиковани телеграми бившег енглеског посланика у Бечу сер Нориса Бенсека. Телеграми не-

сумњиво доказују, да је Немачка просто натерала Аустрију да загази у рат са Србијом, те да тако добије згодан изговор да заподене европски рат. 17. јула руски посланик у Бечу Шебеко добио је од графа Берхтолда обећање, да он пристаје, да аустријски ултиматум буде предмет дискутовања између Сазонова и аустријског посланика у Пегрограду. У том тренутку односи између Русије и Немачке били су затегнутији и оштрији него између Русије и Аустрмје, пошто је између Русије и Аустрије дошло до скоро потпуног споразума. 19. јула Шебеко је известио Бенсена, да је Аустрија попустила на главној тачци, пристајући да се прегледају оне тачке ултиматума Србији, које се не слажу са независношћу Србије. Међутим, још пре тога Немачка је не обраћајући пажње на Аустрију послала у Париз и Петроград своје, сада већ историске, ултиматуме стављајући захтеве, за које се унапред знало да не могу бити примљени. Ови су ултиматуми у аустриском Министарству Спољних Послова изазвали право запрепашћење, пошто Аустрија није имала ни најмање воље да зарати са Русијом.

Врење у румунској престоници —

Букурешт, 15. септ. Взст о прелазу руских трупа преко Нарпата у вароши је изазвала праву панику. Свима је јасно да ако Русија заузме Ердељ, она ће га тешко уступити Румунији. Свуд се приређују велике манифестације. Народ отворено позива владу да се лати оружја и да из Ердеља истера Аустријанце. Стање је критичко; на све се стране прети побуном, ако ;се војсци не изда налог, да |пређе преко Карпата. Нраљ Карол сазвао је велико :ирунско веђе за 17. септ., у сре!ду. Мишљење свих угледних политичара неподељено је: у Ердељ!

ће пати р|т?

— 100 милијарди биће утрошено на ратовање Познати француски научник Ив Гијо прорачунао је да ће овај рат коштати до 100 милијарди франака. Као основицу за прорачун узео је кошгање рата од 1870 и сразмерно томе извео је горњу цифру. Гини, један од најбољих талијанских статистичара, израчунао је да сво талијанско богатство износи 70 милијарди. Дакле у овом рату потрошиће се таман толико новаца, колико би требало да се купи једна и по Италија. Свака од европских великих држава мораће да закључи домаћи зајам од 10 до 15 милијарди франака. И опште економско стање Европе после рата биће тако промењено, да је сад немогуће да се процени у каквим ћемо се економским приликама, управо неприликама, налазити сутрадан после рата.

- Енглези појачавају своје одреде 1 Из Лиона јављају да се 50 јхиљада индиских војника искр| цало у Марсељу, одакле су упућени у редове енглеске војске. Енглсзи су досад сем 'првог експедиционог кора од 170.000 људи досад послали још до 100.000 војника. У Белгију стално стижу јака енглеска одељења, која појачавају белгиску армију.

I

Чиме су Аустоијанци подстицали Словене на борбу против Срба. Ваљево 15. септембра Према исказима заробљеника ао свима аустријским ауковиме у којима се налазг Словени ариказивапи су аоједини војници без носа, ушију и аотауно онакаженог лица. Аустриски официрп овакво онакажене војнике изводили су обично аред сам аочетак борбе и об/ашњавали војницима дотичних аукова да су то били сраски за-

\робљеници. Ово је рађено да би се шшо више утицалп на словенске војнте да се уаорни/е боре. Ово се може сматрати као аоследњи варваризам који је могућан само од дивљих хорда аое десгт ч вчше векова

Варвари Протестжурналистике. —

Букурешки лист „Журнал де Балкан" издао је следећи протест против рушења катедрале у Ремсу од стране Немаца : — Говор људски слаб је да изрази страхоту стварности: да ли се могу наћи речи, које би казниле срамни злочин разрушења такве дивоте, као што је катепрала у Ремсу, толиких невиних драгоцености, жара и снова седам векова?! Шга би могли рећи, да би се у исти мах исказали свирепство, дивљаштво и непотребност немачког злочина ? Можда људски говор нема израза да све то искаже! Али пошто морамо да мани-

фестујемо, да злочин изазива узбуђеност, да нам се савест буни, да наша мисао не може остати инертна и пошто нам најзад за изражавање нашег гњева остаје само ово слабо срество: речи, употребимо их. Молимо све наше сараднике, претплатнике и читаоце из Румуније, Србије иГрчке, изТурске и Бугарске, најзад све оно са Балканског Полуострва и из иностранства, који нас читају, да нам пошљу свој пристанак на наш протест: једну реченицу револта, једну увредљиву реч, прост потпис. Требало би, у целом свету организовати овај протест и тада, ако се не пробуди варварска свест услед срама, који су им бациле часне ду .че, покрет наших душа, који ће наћи одјека, ма и слабог, претвориће се у општу побуну људске свести, и можда ће се немачка бестијалност поткрести; и можда ће Немци, најзад увидети да све има границе, да је доста штетних злочина. Ми ћемо то бар покушати.

Две војсне — Из „Јоигпа! без Ва!капб“ —

И српска војска продужава продирање у срце Босне... Једнаг важка сграна у књнзи непријатности германске групе биће исписане победама јуначке српске војске. На томе ћемо се доцније зауставити опширније и дуже, јер је поуздано, да ће овај трећи рат, који је водила у размаку од две године, Србији донети вечиту славу. Безбожни кривци за овај рат сами су признали, да су мислили да је у питању проста казнена експедиција. Аустријанци, у својој мржњи која их је заслепила, произвољно су рачунали, да ће им бити доста два корпуса да матирају дрске Србе и натерају на кајање, доказујући тиме да су рђаво обавештени. Али већ од почетка почела су за њих разочарења, а после тога нису могли забележити ни један једини успех над српском војском, која се још једном пре-

крила славом, док су они још једном прекривени срамотом. Српск^ је војска заиста једна од најбоЉих војсака на Балкану и у Европи и могли би се чудити, што ту истину нису знали или су се правили да не знају у суседној монархији, кад сад не бисмо имали да се чудимо многим другим стварима. Уз то долазе прекаљеност, самопоуздање и искуство које су војници и њихови команданти стекли у два победничка рата. Најзад, једна немарљива чињеница удесетостручава снагу војске и народа: то је народна душа. Србија се дигла због увреде, коју јој је нанела Аустрија, која је тражила од ње ни више ни мање него да се лиши части и сваки њен војник, сваки њен син постао је херој. Има нечега, заиста, што је неодољивије него што су топови од 42 см. То је национална свест, која је најнећи мерзер на свету, који се не лије у Круповој фабрици.

ТРУ

Свиће. Над још успаваним логором разлевала се рујава, као златним прахом посута светлост, мека и топла светлост јужнога сунца: зраци су падали по малим, белим шаторима, влажнпм од ноћашње росе, чије се ситне и округле капљице преливаху па сунцу у свих седам боја. Обасјавши шаторе, златни, дугн зраци милећи и клизећн са платна, пођоше округлим лејама испред логора и падоше на нежне танке стабљике георгина, босиљка, руже н невена, прозебле и успаване крунице отворише се сањиво н затресоше својим финим лнстићима, упијајући жудно у се сунчане зраке, а мирис, свеж и опоЈан, рашири се по пешчаним стајама логорским, завлачећи се под шаторе, у којима спаваху војници, најслађим јутарњим сном. Испред логора, у шатору за страпу, трубач Сретен, осетивши кроз сан врелину сунца на

БАЧ

платну, скочн буновно са постеље, протрља очи и извуче се побаучке напоље, закачивши неспретно ногом за конопчић шаторскн. Нађе своју чутурицу и засукавши рукаве од кошуље, пљускаше се студеном водом по лицу, врату и рукама, извуче из торбице убрус од танког платна и добро се нзбриса, брехћући и дувајући од јутарње студени, Затим се прекрсти, дохвати своју стару, сву олупану трубу и пробајућн је пусти кроз ■ _,у неколпко тонова, отегнутнх и високих. Погледа по логору задовољно, јер виде да је он ипак устао пре свију, н срећан са осећања савесно испуњене дужности, ои засвира „за устајање“. „Тра-ра-ра. Тим-там-тим..." Затрептали с у звуци весело и несташно изнад малених шатора, врх кукастих и зелених багремова, липа и бреза, затим се одбили од стрмените косе логорске и

полетели чак доле у питому равницу преко црвених кровова мале, у зелено обрасле паланке, К0 Ј а Ј е Ј ога слатким сном спавала. Пискави, ситни и испрекидани звуци одјекивали су као песма пробуђења н живота. Пуним грудима дувао је у своју стару, изанђалу трубу Сретен, и ^ок су се гласовн из трубе губили далеко тамо по огранцима Ртња, он је у мислима гледао своје сеоце, припијено уз кршевиту обалу Ресаве, како оживљава под магијском моћн сунца. Гледао је како лагано и шкрипећн измичу из села стара и гломазна кола, поред којих гегуца крепак и још живахан старчић — његов отац: у колима две женске, наваљене на лотре живо разговарају о данашњем раду — једна стара, седе косе и збрчкана лица, мало погурена и убрађена чистом белом повезачом, адруга млада, свежа и једра, са чедом румених обрашчића у крилу. Замишљајући тако ту тиху срећу свог далеког огњишта,

Сретен је и нехотице у просте и металне звуке уносио сву своју душу, један део своје среће и унутрашњег задовољства. Кад и последњи, отегиут н висок тон, одјекну логором, Сретен одвоји трубу од уста и седе на ниску дрвену клупицу поред притуљене ватре нспред шатора. Из блузе извуче кратку, црну лулицу и наби у њу дуван из старе, отрцане табакере, овлажившн га пл.увачк> м на длану, затим ишчепрка из пепела жар, тури га у лулу и са слашћу страсног пушача одби први, густ и плаветан дим, скиде капу с главе и из њене масне поставе извуче изгужвано, прљаво и већ по сто пута читано писмо. Разви га палсљиво и сричући читагае те развучене редове са ћошкастим и кривим писменима, писаним руком каквог сеоског пискарала или ђачића из комшилука. Ради смо чути за ваше здравље, а ми смо хвала Богу живо и здраво. Она крушка у винограду, што је ти ономлане посади, ове године понела; на-

ша Белка се отелила, ама исто као у газда-Јокића, види се добар сој. Твој Бошко чаврља већ по мало, зубе је добио још пре две недеље, нана ти само у њега гледа. Ачо можеш, гледај свакако да дођеш кући бар за славу, чекамо те сигурно; зажелесмо се тебе, а она маломало па приклони главу и по ваздан куња, престаје и да пева од неко доба...“ Сричући те развучене редове, Сретен је осећао како му се у срце пења нека милота, неко неописано задовољство и срећа, па се одатле заједно с крвљу разлива по целом телу, и он се тог тренутка осећао тако лак и свеж, тако снажан, да би могао издржати најтежи јуриш уз брдо, дув^јући без престанка у т РУ б У — што се иначе у интимном трубачком кругу нашега пука сматрало као веома тешка ствар. Још на први звук трубе поскакали су војници са својих тврдих постеља од песка и сламе, до скора тих и успаван логор оживео је од довикивања, песме, ларме, и лупе лескових

прутова о ћебета, која су војници журио истресади од прашине. Кроз свеж јутарњи ваздух ошт|.о (.у одјекнвале заповести дежурног каплара, и војници нервирани тим непрестаним наређењима, хитро су брисали пушке и ножеве, савпјали гаињере у тубу н привезивали порције и чутурнце. На крају логора, на самој ивици дубоке јаруге, где је била кујна, у дебелој хладовини густога багремља, пушила се попара у огромним казанима, и редари су трчкарали око столова спремајући чанке. Сред те журбе, труба засвира „мирно" — п иза редова липа и дудова прво се појави крупна глава угојеном зеленка, затим округао, мешинаст трбух, који се клатио тамо и амо у седлу, и најзад се помолише дуги накострешени бркови вечито намргођеног и љутитог команданта. Сагињући се са седла он је, стрељајући очима, завиривао под шаторе мрмљајући неке неразговетне псовке.; дежурни у пуку официр нзађе му на ра-