Pijemont
Београд, СУБОТА 27 Септембар 1914 год.
БРОЈ 5 ПАРА
ИЗЛАЗИ СВАКОГ ДАНА ИЗЈУТРА
Стан редакције и администрације Краља Александра 12. Телефон 1591.
ДИРБКТОР Бранко БожоврЈ!
П
Оснивач: ЉУБОМИР С. ЈОВАНОВИЋ
Број 241. Година IV.
ПРЕТПЛАТА за Србију и Бугарску код уредништва: год. 16 дин. на поштама: Месечно 1 дин. За иностранство код уредништва: На годину 30 франака у злату на пола год. 15 фр. тромесечно 7 - 50 фр. у злату.
УРЕДНИК Коста М. Луковић
Рат као нгра
— Како сте Ви рањени, Господине Потпуковниче? — Десна рука ми је одбијена. — Штета, но шта да радите: страшно време, страшне жртве! — Ја сам случајно левак, но и иначе није то никаква штета. — Ваш се пук одлично држао, само је имао доста губитака. — Само нека се до краја одлично држи, нема губитака који су скупљи од победе. — Јесте ли Ви уверени у нашу победу? — Ту не треба више пророковати, наша победа је опипљива ствар. Сваки наш досадашњи судар с Аустријанцима значио је победу. Наша прва велика победа то је одржање Београда. Наше победе на Церу и Крупњу и уништење непријатеља на адама јесу огромни успешни потези, који воде сигурно и једном успешном крајњем резултату нашем. Још само мало хладнокрвности и стрпљења и ратна игра завршнће се потпунце у нашу корист. — Ви сматрате, дакле рат као игру, Господине Потпуковниче ? — Никакп другчије. Рат је игра у најскупљу опкладу. То је коцкање у живот. За то се рат врши с тако напрегнутом пажњом, и за то је он тако интересантан. У војним школама не само допушта се но и препоручује игра шаха. Јер шах је од свих игара најкомпликованија игра, те отуда и најсличнија ратној игри. — По Вашем мишљењу рат је добра ствар, Господине Потпуковниче? — Није добра, али је лепа. Никад човек није тако пасиониран за добро као за лепо. А ништа лепше нема од рата. Ни коло, ни кадрил, ни кермеси, ни концерти, ни бриџ и флирт по салонима, ни литература, ни музика, ништа, ништа ни приближно није тако лепо као рат. Да сте Ви били на Рујну кад Се водила кумановска битка; или да сте посматралн скадарске борбе са Бушатског Виса, или са Црног Врха Рајчански'
Рид; или да сте једном осетили онај прилив надчовечанске снаге, коју осети човек при јуришу; или да сте после успешне битке шетали по логору и разговарали са својим војницима. — Вама ни издалека не би рат изгледао тако чудовишан и одвратан као кад га Ви гледате из позадине, из болница, са самртничких постеља и покрај уплаканих матера. — А толики мртви, Господине Потпуковниче ? — А толике самоубице у мору, Господине? — А толики рањени, Господине Потпуковниче? — А толики јехтичави и кужни умиру, господине драги? Нису ли рањеници сношљивији од туберкулозних, краставих и прокажених? И зар није лепша моментална смрт од фугасне гранате него многогодишње труљење од туберкулозе и рака? — Ипак, доћиће време кад ратова неће бити. — Хвала Богу што ја нећу живети у том времену. Мени је само једно тешко: што сам избијен из сшроЈа, што нисам или погинуо или остао и даље жив и здрав да уишвам у ратовању. Овако је тешко. Ове две последње године живота ја не бих дао за свих осталих 34 године мога живота. Извините, али сви ви. који сте заражени бакцилом мира, немате појма шта значи сладак живот и добра смрт. Један дан гоњења непријатеља вреди за милион дана шетања по теразијском корзу и за толико дана свадбеног путовања. Једна ратничка смрт боља је од краљевске смрти, са свима свечаним церемонијама и дугачким пратњама и скупоценим венцима. Р<<т је, Госаодине со животу За то је рат тако редак, и тако скуп као и све што је најлепше у свету. А други пут ћу Вам рећи своје мишљење о бахцилу миоа. Сад морам да превијам моју десну руку. Она је мој малер и моја коб! — И таквих људи има међу нама! мислио сам при повратку. 1 Правих, истинских, чистокрвних
витеза, какви су били ритери старога доба, који су од рата створили били себи занат. Мило ми беше, што у овом времену, најтрагичнијем и најкрвавијем од кад сунце греје, нађох једног одушевљеног присталицу рата, једног страсног играчи рата, чији је идеал рат, чији је сан рат и чије је задовољство рат. Његов пук мора победити, помислих. Милина је бити војник код таквога официра — витеза! Подвизи његове војске то је једна херојска епопеја, достојна највећих песника и уметника. Гледајући оваког једног витеза човек и нехотице мисли о истинитости наше народне поезије. Све је истина што је у њој речено. Истинит је и велики Дели-Марко, истинит и Милош, и Вук Мандушић, истинити и Вишњићеви јунаци са Мишара и Лознице. Све је сушта истина. Чак су истините и оне речи, које говори Мали Маријан својој мајци о крсном имену, пошто је запалио свећу и ломио колач: „Сад ти слави, остарјела мајко, „А ја одох уз Кунар—планину, „Јер сам ти се ужелео, мајко, „Ужелео боја и мејдана!“ п.
№ шоре прошштн Смисао Хришћанства Члан рајхстага „свешшеник Хајн ппшс у „Фосовпм новинама и слецеће: — Наши војници заиста стрељају сваку белгиску и француску фукару, људе, жене и децу и руше њихове домове, али ако ко сматра да се то не слаже са ХришНанством, зна чи, да нема ни појма о аравом смислу Христовом и . Изгледа, дх Не се из Берлина у најскорије времг аојавити нова вера са божанстном у лицу цара Виљема.
Глссови о ниру — Фрања Јосиф обраћа се папи. ПапаЈБенедикт*ХУ примио је ових дана писмо од цнра Фрање Јосифа. По ј ‘дним гласовима аустриј ски цар моли папу, да узме на себе иницијативу за преговоре о миру.
По другим гласовима Фрања Јосиф моли папу да утиче на италијанске католике и да им објасни да је овај рат крсташки поход против варварске шизме. Ускоро се опекује издање папске енциклике. Ова ће ен циклика имати чисто политички карактер. Папа ће се у њој обратити ратујућим државжавама са молбом, да прекнну непријатељства и понудиће им посредничкеуслуге папскогпрестола. — Репресије против грчке трговачке флоте. —
Грчки трговачки бродови морали су прекинути сваки утовар робе из Јегејског мора у Црно и обратно, а тако исто и редован пренос путника, пошто је Турска у својим присгаништима увела петодневни карантин само за грчке бродове под изговором, да је у Грчкој куга, мада за то нема никакве основе. Грчка је тиме скоро лишена аоморског саобраћаја, пошто страни бродови, који плове по блиском Истоку обилазе грчка пристаништа, да не би морали да издрже турски карантин. ■ На далеком Нстоку — Опсада Дин-Таоа Јапанска је војска тесним прстено.л окружила Цин-тао и налази се неколико километара од противника. Три немачке ратне лађе жестоко су бомбардовале јапанске позиције. Јапански су аероплани онда ступили у дејство и почели су да бацају бомбе на бро дове, Бацање бомби било је тако успешно и тачно, да су немачки бродови најзад побегли са полуразрушеним палубама и поквареним топовима. Јапанци су заузели утврђену позицију Гушан. Сва немачка утврђења тучена су од тешке артиљерије. Њихови тралери и поред ужасне ватре са форова очистили су од мина улаз у залив Кјао-Чао. *
Београд, 26. септембра Двадесет трећег септембра црногорска војска је напредовдла на фронту Билећ—Гацко. Двадесет четвртог септембра ни на једном фронту није се десило ништа значајније. На руско-немачком ратишту после битке код Августова нема још нових појединости. На руско-аустриском ратишту, чине се даље припреме за осудну битку код Кракова. Гвоздени обруч око Пшемисла све се више стеже, а руско продирање у Маџарску све је неодољивије; последња појединост тога продирања да су Руси код Сливке 20 километара западно од Мункача заробили велики број кола из коморе. На француско-немачком ратишту продужују се и даље упорни бојеви, нарочито у пределу северно од Денс—лабасе, а велики бојеви коњичких маса десили су се у пределу Армантијера. На фронту Сома и Мезе није било промена. На белгиском војишту, Белгијанци прешавши у офанзиву отели су од Немаца варош Турне у близини француске границе.
Београд — Г. Рајс о б мбардовању наше престонице. —
Г. Рајс, који је ишао у Берград да лично испита последице бомбардовања, налисао је о б'>мбардовању Београда овзј интересантан чланак: До 20 септембра Београд је издржао 36 дана и толико ноћи бомбардовања. Поред свега тога, многи становници још никако нису хтели изаћи из вароши. Они су се навикли на ту мучну — опасну ситуацију, и кад их човек види како се мирно крећу и свршавају своје послове, никада не би рекао да се налази у опседнутој вароши. Мали мангупи су брзо нашли за себе забаве у новом стању ствари и ревносно купе комаде од граната и бомби које се распрсну. Кад се мир поврати, они ће моћи штогод и да зараде продајући ту парчад гвожђарије из ратног времена. У главноме, београдско се становништво држи врло куражно. Заиста, треба имати куражи да би се могло оста^и у једној вароши коју су Аустријанци тако страховито разорили. Погођено је 700 зграда, од којих је 60 државних. Многе су од тих кућа потпуно разорене или од ђулади која су се распрсла или од ватре. Непријатељ је бацао
на несрећну варош пројектиле сваке врсте почевши од тешких зрна од 28 см. до зрна пољске |артиљерије и „фугасних граната“ које праве пожар где падну. Универзитет је тако рећи сасвим разорен; фабрика монопола дувана сасвим је разорена; зграда класне лутрије, краљев двор, руско послансгво и аустријски конзулат јако су оштећени. Највише пак страдао је двор: ^зграда и архива генералштаба добро су повређени, а мали ратни музеј више и не постоји. Питање се поставља: зашто су Аустријанци тако бесно бомбардовали Београд? Варош је потпуно отворена, а колико ја знам, ратно право, само у по све изузетним приликама, допушта бомбардовање отворених вароши. Истина, постоји и београдски град, али је тај град сасвим одвојен од вароши, и тако старог система, да би га пре требало уврстити у историјске интересантности него у модерна одбранбена средства. Али претпоставимо баш, да је тај град могао бити опасан за Аустријанце. Зар онда није било доста бомбардовати само тај
Аокадије Аверченко
СТРАТЕГИСКИ плдн
Аустријанци су били разнеженн: — Наш је он, наш... А? — Ко? -— Наш је то орао... Шта мислиш а? — Па ко? — Та наш сиви соко... Главнокомандујући. — Е? — Гледајте само, шта ће урадити с Русијом... — А шта? — Та доста... будите мирни. Прави тигар . Папт ер. Лавље срце. ВВРу. ИШВ — Лавље, говорите? — Никако друкше. Орловски лет и ништа више. — Заиста. Кому је Бог подарио таленат. — Наравно. Дао је Господ. Теби, магарцу, неће ни поелати. — Гледај само, погледај... Седи за столом и мисли.
— Да ли он то често? — Непрестано. Седи и мисли. Зло ће се Руси с љим провести. — Пази, пази: како само таре дланом чело. Забоде у мапу заставицу и протрља чело, забоде — п протпља. — Страшно га је, брате, и погледатн, богамн!... — Наш, види се да је наш. Да га Рус само види — ко прут би сместа задрхтао. — Задрхтао, ја шта! Нше то лако: човек седи и мисли. А зашто ли он то мнсли и о чему то мисли? — зацело се ништа не зна. — Орловска душа! — Лавље срце! — Јастребов поглед! — Афрички пантер, па то ти је. — Седи човек и мисли; седи — и мисли. — Замисли само! 'Гакву отвар
узео је на себе!... — А, нзлемаће их он. — Је л’ Русе? Да Упамтиће аустриско лемање. * * * — Шта желите? — Ја сам дописник. Пишем за немачке листове. Хтео бих да видим главнокомандујућег аустриске армије. — Ја управо не знам — да ли јс могуће седи човек и мисли; седи и мисли. А кад ће смислити све, што је потребно — то не умем да кажем. — Реците, — дописник немачкнх новина. Јавно мњење, сами разумете. Веза с народом. Потребно је да објасни, и сами знате. — Ја могу баш рећи . . . .
— Но, шта је? — Молићу. Веома ће радо, вели, примити преставника силне штампе. Хоће да објасни, у колико је могуће. Кад је дописник ушао у кабинет главнокомандујућег аустриске војске — затекао гаје дубоко замишљеног над вели-
ком мапом распростртом на столу. Кад је спазио дописника ђенерал се прену. — А! Добар дан ! Чиме вас могу услужити? — Хтео бих, ђенерале. да ми објасннте неколико питања. На пример: ми, грађани никако се не можемо помирити с тим што су Руси заузелн Халич. Ђенерал брзо погледа дописника, завали се у столици и затресе од задовољног победничког смеха. — А што ? Зар смо то брзо урадили? Нико се и не присећа! — Шта сте урадили? — Па предали Халич. — Зар сте ви сами предали? Руси су га узели. — Како то „узели“! Разумите добро... Да ми ннсмо хтели да га предамо — само бн га ђаво могао од нас узети. — Значи, ви сте га хотимице предали? Г лавнокомандујући намигну и зат^есе од једва уадржаваног смеха. — Наравно! Зар не, нико се није могао сетити?
— Апсолутно нико — зачудио се дописник. — Значн, да сте ви то лукаво урадили. — Та да... Војна наука, то — нису кликери, млади чпвече. — Па ипак, зашто сте предали Халич? Гла в п око м а ндуј у ћ и н с п р а в и леђа и са снисходљивим осмехом погледа дописника — А ви се не сећате? Дете! Ои се укрутн, а његове очи синуше грозним, злокобним сјајем : — Из стратегиских разлога!! — Тако што. А мени се баш чини, да уопште, на мишљењу грађана, тај Халич и иисте требали да предате... Ђенерале! — Но ? — Још једно мало питање: кад сте из стратегиских разлога предали Халич, што је онда под Халичем била тако огорчена битка? Ви би ето могли просто да одступите, па нншта! — Баш сте ми оригинални, кад вас само погледам. Право дете. „Битка, битка!" Ми смо борбу примили нз стратегиских разлога. — ??!!??
— Сасвим просто: да смо ми отступили без боја, предајући Русима Халич, да си ти жив и здрав, — они би се одмах досетили: _е, чек’ — то је аустриско лукавство. Сумњпво је то. Да ли да заузмемо Халич? Да ли да отступимо?...“ Тога смо се ми веома бојали. Тако смо морали да битком сакријемо тај стратегиски план... — Препредено! — Него како ви мислите! Мало ли учимо, проучавамо ту ствар. Војна је наука веома сложена ствар. Ето, вндите седим тако — и мислим; седим — и мислим. И тако непрестано. — Е кад је тако... Примите уверење о мом силном усхићењу. — Добро, добро. Дописник је отишао обузет најживљим узбуђењем. * * * — А ви, ипак, замолите: да ли ће да ме прими. Реците дошао је допнсник. — Ни сам не знам, — да ли може. Не смеш му сметати. Се-