Pijemont

Стр. 2.

ПИЈЕМОНТ

Број 293.

ском миру да знају, како оваква насилна средства за ућуткавање једиога за живот способног народа. уираво доносе протнвност ономе што се жели. А шта је Француска, чак и после губитка Елзаса и Лорена, према Пруској после тилзитског мира! Ако је француски шовинизам док су трајали старински државни одношаји имао извесиог оправдања у материјалној чињеници, да суод 18-15 год. Париз а с тим и Француска после неколико изгубљеиих бптака опл.ачка ни — какву ће иову храну он тек доблтн кад граница буде источио па Ногезима а северно па Меду? Да Лотаринжани и Елзашани желе благодети немачке владавине то се не усуђује тврдити ни... теугоман. Прокламује се прннцип Пангерманизмаи „спгурних" граница, који би с источне стране до лепих резултата довео и Немачку и Јевропу,

Коме није памет иомућена грајом тренутка, или ко нема интереса да помрачује памег немачком народу тај мора увидети, да рат од 1870. псшо тако неодољиво носи у себи будући рат између Немачке и Русије, као што је рат од 1866 год. носио у себи раш од 1876 год. Ја велим иеодољиво, иеизбежно, осим невероватног случаја д? пре тога букие револуција у Русији. Ако свај неверовашна случај не нссшуни, онда сг рат измсђу Нгпачке п Ресије још сад мансе сматрати као сасвим иоуздан факт. Огојп сасвим до садашњег држања немачких победилаца да ли ће овзј рат бити корисган или штетан. А ко они узму Елзас п Лотарин гију, онда Ие Француска с Русијом зајецно ратовати аротив Нсмачке. Сувишно би бипо истицати несрећне аоследице тога . “

Бегство Аустријанаца из Београда (Успомене и утисци једног трговца)

Почели смо да преживљујемо тешке и мучне дане. Првих дана када су Аустријанци ушли у Београд били смо толико заплашени, да се ретко ко усудио да изађе на улицу. Аустријанци су ушли у Београд и ми смо постали робови. Аустријанци ће остати у Београду и ми нећемо за дуго време бити слободни. То је била мисао сваког који је остао у Београду. Мпоги ће се упитати: па зашто су остали у Београду, они који су знали да ће Аустријанцн ући у Београд, а још поред свега тога знали су за сва насиља и недела, која су они починили у местима која су освојили? Одговор би био прост: Сви смо морали остати из финансијских разлога! Ето, отпочели смо живот пун беде и невоље. Ко је имао пријатеља, изгубио га је; ко је имао познаника, ишчезао је. Себичност и неповерење, то су биле две карактеристичне врлине нашег тринајестодневног живота под Аустријанцима. Како зла и не-

срећна судбина за све нас! Без наде на добро, без помисли на слободу, преживели смо шест ропских дана од 19. до 25. новембра. Први пут, ноћу између 25 и 26 новембра, чула се погмула топовска пуцњава а по неки пут и мало јаснија са раљских н космајских положаја. Да ли су то знаци добрп или су то весници још тежих дана, није се могло знати. Освануо је 26. новембар. И оио мало наде коју смо добилн слушајући ноћу топове, нестало је кад смо видели овога дана нову аустрпјску војску која је журно марширала положајима ка Торлаку и Авали. Затим, велики топови који су превлачени из Земуиа, аутомобили, болничка кола, комора и г. д. - Како се завршила борба па Космају у нашу корист Аустријанци су се повукли 27.; новембра на линију КовионаКрајкове Баре. Истог дана у Београду се почело примећиватн одступање. У правцу Саве, на коју, су била намештена два моста, кретвле су се

густе колоне разноврсних коморџиских кола. У току 28. новембра пуцњава топова све се више чула, али тога дана нисмо смели помислити на тако радосну вест, да ми можемо биги слободни. 29. новембар, био је дан кад смо већ чули многе радосне вести: Ужице, Ваљево, Обреновац, опет су наши. Идућег дана Аустријанци су почели одступницу у потпуном нереду. То јс био прави кркљанац од кола и аутомобила у позадини. Од Торлака до савског моста кретали су се непрегледпи редови кола и аутомобила. У самој вароши многим улицама није се могло проћи од кола која су чекала ред, да се опросте Београда и што пре побегну у Земун. Београд је изгледао као варош пред поплавом. Аустриски жандарми са ва рошким патролама трчалп су од куће до куће и извлачили из њих људе, жеие и децу. Водили су их у касариу седмог пука, и ту, кад су при купили око 1500 београдских становника, под строгом војничком стражом спровели су их у Земун. На све стране где погледам по Београду, видим само кола, аустријске жаидаре и војнике како јуре ка савском мосту. Кола се у пролазу закачују једна за друга, ло ме им се точкови и изврћу се. Пуцају колани, а кочијаши их још најчешће сами секу, испрежу коње да само изнесу главу. Тек што је настао лом од силних кола, београдским улицама, отпочело је бегство војника. Појединци, или у групама, без пушке шајкаче и друге војничке опреме, трчали су уплашени тражећи где је Сава. Целу ноћ између 30. новембра и 1. децембра с једне стране слушали смо страшну артиљериску ватру, а с друге страме шкрипу кола, дреку кочијаша и војника, која је проламала београдске улице. Идући дан, 1. децембар, био је врхунац аустријског бегства, панике и нереда. Док су они бежали ми смо се посакривали по кућама, и тек ко је имао леп таван могао је да посматра аустријско бегство из Београда. У јутру 2. децембра наши грађани почели су излазити на улицу, чули смо наше то-

попове и одмах је отпочео напад на заосгале аустријске војнике. Наша деца пресретала су аустријске војнике, који су били збуњени и заплашени, водили су их у општину или машим патролама које су долазиле од Торлака. Жене, охрабрене нашом победом, заустављале су збуњене аустријске бегунце, отимале им пушку и осталу војничку 0 прему. Ко се није десио да види како је то изгледало у Београду 1. и 2. децембра, тај не може лако поверовати, да је једма жена заробила три војника потпуно наоружама и то у моменту кад су наше патроле биле изван вароши. Око 7 и по сати 2. децембра, Београд је био потпуно очишћен од непријатељских трупа. Ушуњали су се у БеоЈ'рад 19. новембра, око 9 сати пре подне, а побегли су из њега 2. децембра око 6 у јутру. Ни ђенерал Франк, ни њего-

љем, — по њиховом личном прњшању — да су, на њихово велико изненађење. бугарске прегензије на грчку Маћедонију иеосноване. Грци су доказали неоснорним фактима, да је грчко стаповииштво процеитуално јаче од Бугара у свима пределима, на које овл иолажу право.

10 кш

потпоручннк — питомац Војне Академије У поспедњим борбама проТив Аустријанаца погинуо је потпоручмик Хусиија Куртовић, родом из 1'ацка у Херцеговипи. Покојни Хуснија рођеп је у Мусломанској иородици, за коју се може рећи да је потпуно српска, Јер сви чланови те породице су од увек признавани као Срби, што је реткост код босанских мухамеданаца п херцеговачкнх Мусломана. Та породица, као ц остале М)Сломанске у Херцеговини. сачувала је гра шцмју о свом > рп ви наредбодавци из Беча, ни-|ском пореклу кроз сва времена. су могли ни у сну сањати, 'Осим тога у гој породици сада ће се триумфални поход I ц У? ан0 ) е и наше старо писмо, ћесарове војске овако брзо и к0)им се и данас СЈ1уже мушки и

овако бедно свршити. Али, ко ће као Бог!.. — н.

Рзт I; нр(а — Како ратује Немачка Познати пемачки дипломама граф Ревентлов изговорио је недавно на једној свечаности речи, које најбоље карактеришу дух, у коме Немачка води садањи рат: -- Срећан исход овога рата за Немачку завнси од тога, да ли ће ратовати без милосрђа и без обзира на икакве хуманитарне разлоге. Овакво резоновање може лако културним народима да објасни зашго Немци онако некултурно ратују.

т

— Нвоскованост бугарских права на грнку МаЋедонију Познати бугарски пријатељи и чланови енглеског парламента брћа Бекстон отпутовали су из Атине, не успевши да грчке кругове склоие на територи.јалне уступке Бугарској. Браћа Бекстон су из Атине пошли са увере

женски чланови те породице. Васлитан у такој породици и одрастао у једном крају који је скроз националан, покојни Хуснија, још као дете, зажепеоједа ради на ослобођењу саоје отаџбине. Због гога он реши, да посгане српски официр, како би могао оружаном руком радити на ослобођењу своје уже огаџбине. Због тога је он, чим |е свршио шест разреда гимназије, са својим рођаком Алијом, пребегао у Србију, где су, после извесног вредгена примљени у Војну Академију. Као цигомац Војне Академијејушао је у сљај рат, који је имао да д несз ослобођење његовој ужој отаџбини. У рату је произведен за потпоручника. У свим борбЈма одмиковао се изванред ном храброшћу, тако да су га његови прегпостављени необично ценили. ХусниЈЈ суфтно погоћен, умро је у време кад није могао догледати ослобођење своје Херцеггвине. Али он је ипак умро задовољан. Баш у последњим тренутцимасзога живота јављеио дду је, да је наша офензива успела, и да је непријатељски центор цробијен. Хуснија. налазећи се већ у самртничком ропц', рекао је: „Драго ми је што видим да нисам џабе дао свој живот. На жалим што умирем.“ Хуснија је умро у сно време кад су наше армије муњевитом брзином прогоииле разбијеног непријатеља. Лака му сриска земља коју је толихо волео! („Р. Дн.“) Ј. Д.

Патцшм [а амвона — Беседа говоренамалодушнима —

Излазећи на ово свето место данас, ја се сам питам -. о чему да говорим браћимојој? И питајући се тако, слушам ја одговор браће ^моје: На крвавом разбојишту су очсви и браћа и синови наши. Домови паши прибежишта су изнемоглих стараца, слабих жена и ситне нејачи. Умукнуо је смех и радост и песма. Ми смо напуштена сирочад и у сузама и у страху од неизвесности проводимо дзне и ноћи. Заглушила иас је рика топона, језиво 1 ас потресају уздаси рањеника и свуда осећамо задах ужаса и крви и смрти. Отиснути на пучину и гоњени буром узалуд се паштммо за сламком утехе и наде и спасења. Има ли гдегод спокојства и мира у светим књигама твојим, у мудрости људској {н у речи твојој, о свештениче! Где је Вог и к-*да ће нас обасјати сенком своје правде и милости? Да ли ће бит.< краја кадгод трпљењу нашем и невоЈвама нашим?

♦ * Живот Јвудски, браћо моја, по оиштем схватању и по његоеом исторнјском развитку, није ништа друго до једна пространа позооница непрекидне борбе, једна огромна арена побеђених и победилацг. Неморају ратови народа и раса и вера обележавати ту борбу. Ратују љули и (ез ратних владалачких прокламација и топова и бајонета. Људи ратују и у миру. Пге послетњега рата с Турцима и Вугарима и сад с Аусгријом - рећи ћете ви, наша земља и наш народ уживали су мир. То је заблуда браћо м >ја. Није то био мир. То је било наличје мира. То је био рат у миру. Ратовали су бо аги с богаташима, научници с научницима полчтичари с државницима, сиромашни са сиромашнима — ратовали су међусобно све сами синови једнога имена и крви и вере И ратовали су с подлошћу и нева.љалством и пљачком. 1’ле, такво је било оружје наше! И у томе мрачном рату пропало је више уздаха, болова и душа и части, него што је у сва три ова рата пропало крви наше и живота људских. Као ирви разједа-

ли смо ми заједничку будућност своју. Јелте, да }е то било једно неславио време? Ја га се сгидим Стидите га се и ви, браћо моја, као што се стиди савесг ружнога дела и ружнога живота. * * *■ Јунаии с Цера, Црме Баре, Крупња, Београда и Смедерева буне се кроз свој мрки поглед и кроз свој херојски дух, п огив наше малодушности и коре слабост вере наше. Ми станујемо у рововима, пуним воде, блага и мраза — и нисмо каљави и није нам хладно Од камена су постеље наше и небо нам је покривач и светила су нам звезде — и наш је сан сладак и чаробан. Ми се хранимо црним хлебом и гладујемо и груди су иаше као сгење и снага нзм је као челик. Преко плацина ходимо н нисмо заА\орени. Ми живимо животом смрти и крви и рана - и живот нам није горак и досадан. Ми идемо напред и осгупамо назад — и вера је наша као Бог непоколебљива. Надчовечанска прегнућа и напоре чинимо — и не узданусмо и никоме се не по-

жалисмо. А ви? — Ви наричете за ми ром и за корзом и лиферацијама и повцем и личним угодностима и свим оним, што ммр чини одвратни.м, што је развраћало лух, умргвљавало мисао и сваку вишу борбу сводило на предмет за подсмех. Ми се жртвујемо за једну светлију будућност. Вама је дража мрачна садашњост. Ми не мислимо о себи. Ви се унезверено по сготину пуга питате: шта ће бити с нама? Ми гледамо у иебо. Ви сте погнули главе, гледате у прашину. * * * Преморена, Србија је најмање желела рат. Њој је рат подмукло намегнут. Србија не ратује ради ил.ачке и отмице. Она брани неприкосновеност свлга огњишта и свога сунца. Србија не рзтује, да поробл.авз, но да оглобођава. Србија не ратује противу просвећеносги, него у име просвећеностм. Ратује с дивљацима, који бомбардују унивеозитете и музеје и споменике п болнице. Србија не ратује с малим и не-

моћнима, но ратује са ипнлцима, што од хр (мова божијих праве коњушнице и кол.у маау децу и убијају рЈњенике. За ствар људске правде и за ствзрбожије правде ратује Србија. * * *Ко данас тугује за миро« — сра ман је савременик величапствемих догађаја и гребао је да се роди и да живи у једном кукавичком и пигмејском времену. Ко данас жали своју снагу и своју младост и крв — рђав је син своје отаџбине. Коме су данас пречи мидиони и палате и положаји — та; ника да није искрено Јвубио свој народ. За онога који данас није поносан својим страдањем — није слобода. Такав је требао блти р >б. Ко дамас не зна за жртву нема у себи свегин.', а без светиње Јвуди су н људи. Ко данас не верује у победу нашу — та: ве ује у царство иеправде и вређа Б гз. * * * Ми неће.мо пргкорз. Успехе тражимо ми, С) све.н ел ше! Пре него што се роди сумце првога пролећ I, остварен ће бити