Pisci i knjige IV
ЈЕДАН ЗАДОЦНЕЛИ ПЕСНИК 143
горић иде тако далеко да се служи и провинцијализмима старих војвођанских лиричара.
На крили је мојих најмилих снова !
И како је све то очајно банално казивано! Младу љубав он овако оригинално опева.
Кад преда мном ти се јави, Моја дивна зоро бајна,
У оку ми од радости Затрепери суза сјајна,
Тад у души мојој сину Једна лепа слика мајска Пролетњег се јутра сетих, И онога часа рајска... |
За лепу девојку, „надземаљеску слику“, он има овакве речи:
Тај мирисни цветак, та богиња права, Погледом и стасом плени, очарава. Гледали је момци нежно и умилно
И љубили тајно, ватрено и силно.
У „романси“ (|) Под Шаром. ево нове пасторале :
Бујни Вардар шуми, тече, Заносно, весело,
А крај њега стари пастир Стадо чува бело.
Стадо чува и с њиме се Шири пољем, лугом,
И по каткад песму пева Болно и са тугом