Pisci i knjige IV
ВОЈИСЛАВ Ј. ИЛИЋ МЛАЂИ 149
Како је дивно: у своје биће,
У душу своју жедну
Примити светлост, коју не може Ни сами гроб истрти!
О, ал' је сладак, привлачан живот Уочи саме смрти! ;
Сунце! О, сијај! Не још за дуго! Пусти мелемну, топлу и благу Још само зраку коју!
Док будем тупим „сечивом струг'о, Док крв не распем своју!..
Како смо ван лажи литературе у песми Звони!... Он, из чије још скорашње ране капље румена крв, зауставио се са својим чуваром на среди друма, посред жита као злато жутих и спржене траве из које цврчак пева.
„Мој чувар скиде капу с главе!
Куд га то мисли далеко односе 2
„Шта слушаш, брате; упитах пун страве, А. он ми рече: „Звони... сад је носе...“
Не питах више. Само сам уздан о. Ко да ме стрела кроз прса пробола. Лежах кб мртав... а, затим, лагано, С још два чувара уђосмо у кола,
2
И тад. ко дуси, јурити узесмо
Преко мостова, брда и долина,
У дивљем трку.. и пред вече бесмо Под кршним Ртњем, сликом исполина.
Па, напред! Возар љуто узмахује И бичем шиба, знојну кљусад гони.