Pisci i knjige IV

СТЕВАН СРЕМАЦ 43

Сремца да је штампа и 1889 године у Старој Србији (бр. 4) поче излазити „силуета из новијих дана“ Ессе ћото Тај исти тип, готово пстим епизодама и речима, Сремац је поново обрадио у Максиму, „једној триглавој силуети из наших дана.“ Име учитеља, Максим, казује како га је писац схватио и изнео; у овом случају потпуно се може рећи: потећ езђ оглеп. У то доба, око 1892, била је на влади странка Сремчевих пријатеља, која се из свих сила трудила да сломије радикалну странку у народу, и зато су била отпочела нечувена и свиз, репа гоњења учитеља са једнога краја Србије на други. У томе се нарочито одликовао његов „учени, патриотични и благонаравни ујак“ Јован Ђорђевић, који је тада био министар просвете. И оно што су други радили силом, министарским наредбама и капетанским казнама, Сремац је довршивао својим сатирима. једни су материјално, а он је морално ударао учитеља.

Максим је писан 1892, „Лимунација“ на _ селу 1893 излазила је у плаховитом, готово памфлетском листу Г. Стевана Радосављевића, званога Бдина. Ту је Оремац још већма проширио и Ессе ћото и Максима, п дао жучну карикатуру не само народног учитеља на- | предних идеја но и саме радикалне странке у опште, достојан пандан Мом кочија Лазе