Pisci i knjige IV

НИКОЛА ВЕЛИМИРОВИЋ 1592)

но у природи. Његов џантеизам је узнемиравајући: „Теологија значи говор о Богу. Теологија је отуда или све или ништа. Цела, природа или надприрода и подприрода — све је то теологија; цео човек и сваки део на њему јесте теологија; цела ливада и сваки цвет у њој јесте теологија; Сириус и Млечни Пут, небуле и метеори — теологија; Дунав и Копаоник, море и поларна светлост — теологија; историја планета и историја људи, историја радиоларија и историја сваког лептира, и сваког зрна песка, и сваке капи воде, и сваког зрака светлости — теологија. Ако цела, природа није теологија, онда теологија није ништа, или природа није ништа“. (стр. 110). „Теологија природна састављена је из ствари, теологија људска из речи... Природа чини исту теологију свима људима и на језику свима, појмљивом, док су људске теологије непојмљиве за све“ (стр. 116). Он и у алгебри и логаритамским таблицама види Бога; „тако је садашња хемија убедљива теологија, и тако супериорна свештеним теологијама фараонског доба“ (а доцнијим %). За њега је теолог Лавоазје, па и заклети антихришћанин Волтер! Са друге стране, он наводи „библијску причу“, наводи мање Свете Оце а више модерне ду. хове, као Густава Ле Бона и Метерленка, два човека који су сасвим ван религије, као и