Pisci i knjige IV

2 Писци И КЊИГЕ

да помоћу њих утанчавамо своје личпе утиске. Дидеро пореди критичаре са „оним људима који иду са штаповима у руци да претурају по речном песку, и тамо траже љушчице злата.“

У ствари, књижевна критика стоји на среди између уметности и науке, она сеу исти мах ослања и на разум и на осећање, због тога је и пштање чињенице пи питање укуса. За њу се траже уметничке особине, као што су осетљивост, јака машта, приемљивост утисака, тананост укуса, способност удвајања и деперсоналазације, осећање стила; исто толико траже се п чисто интелектуалне особине: солидно научно п филозофско образовање, ведар, отворен, широк дух, слобода мисли и одлука да се за мишљу иде до краја пи да се каже сва, потпуна, без пкаквих ограничења и обзира.

Као и све науке које се оснивају на претпоставкаме, она тежи да постане што научнија: да буде „књижевна наука.“ Историја престаје бити легендарна, живописна и реторска, а постаје тачна, трезвена и сува. Етика неће више да буде скуп обичаја једнога доба п „предрасуда добра,“ но се ослања на чињенице и бројеве, на психологију, физиологију и статистику, п тежи прецизности тачних наука. И књижевна критика гаји исту васоку амбицију. Питање је само да ли она има права да се назива науком.