Pisci i knjige VII

134 ПИСПИ И КЊИГЕ

Кремића ми смо видели само повијања једне

слабе „песничке“ душе, и опис ђачког и каванског Београда. У Чедомиру Илићу — и ако би се по наслову могао очекивати још

еготичнији роман но што су Дошљаци — има ширега живота, више опште човечанског. Ми овде више улазимо у душе не само једног ђачког нараштаја, но целог нашег политичког и моралног живота Београда око 1900 и 1903. У књизи има толико сажетог стварног

живота, да смо готово присиљени да тра-–

жимо „кључ романа“, да дешифрујемо имена личности и обележимо догађаје. Неколико

типова насликани су са рељефом. Тип про–

фесора и политичара Матовића толико је

познат и општи, да ће свак погодити на које

је живе људе писац мислио када га је стварао.

Писац „гром-мисли“, Зарија Ристић, тако је

познат да се име живога модела само намеће.

Г-ђа Матовић, ауторитарна матрона београд—

ска, и њена достојна кћи Бела, то су створења која се сваки час сусрећу у Београду. Београдски пејзажи су сликани живо и са утиском. Поједине средине као да су фотографисане, тако „Стрикова“ „чокаџиница“ где су се над порцијама од гроша решавала сва социјална и филозофска питања, и упокојена ноћна кавана „Еснафлија“, у којој су се пре десет година свршавале све београдске пијанке. Нарочито је Г. Ускоковић добар. када слика нашу паланку. Његова слика Чачка, који „дрема на пригревици украј Мораве“

исто је тако жива и тачна као слика Ужица.