Pisci i knjige VIII

130 ПИСЦИ И КЊИГЕ

тљиве природе, које су страдале у борби духа с материјом, чије је осећаје вређала брутална стварност, ослабелих идеала, незадовољни са животом, потражили су утехе и склоништа у естетичку сен-_ зуализму, у јединој нематеријалној лепоти, најчистијем идеалу, лепоти слика. Њих је опијала магија слика, њему су постали поклоници. Они су осећали неку аристократску охолост говорити „језиком богова“ ретке, чудне осећаје и утиске. То није била умешност ради уметносши, то јо била умешност ради пластичног лепог. Али какви су то људи били | Леконт де Лил, Готије, де Хередија, — песници првога реда, јаке интелигенције, одлични зналци старине !

Између њих и нашега песника било би свега две-три сличне цртице. Парнасовци су били у јеку за време Другог Царства, у доба када су сазревали плодови државног удара: корупција озго и општи морални пад, када је и онако тежак духовни живот човека који мисли и осећа постао отрован и несносан. Као што се одвраћа поглед од особито Рружних ствари тако су и они презрели стварност. Војислав је певао осамдесетих година. И они и он тражили су необичне мотиве и писали боље стихове но њихови сувременици — и то ће бити главна сличнсст. Али парнасовци, и нео-јелинизам, то је производ једне старе цивилизације, болесне и сувише развијене књижевности, то је апетит сита човека за новим и необичним дражима, — а Војислав се родио, живео и умро у једном малом народу, који је тек почео да живи, и чија се књижевност тек почиње развијати. Парнасовци су одлично знали старину, живот, поезију, веру, филосо-