Pisci i knjige VIII

132 ПИСЦИ И КЊИГЕ

човек, са истим слабостима и врлинама које и она има, што му дар није дошао с неба, што телом и духом живи од „гомиле“, говори истим језиком, осећа исте осећаје, раздиру га исти болови и страсти, и што је, најзад, 04: ргојапит ушриз најопасније по сам опстанак књижевности. Али у овом случају нема се посла ни са каквом „гомилом“, и Г. Цар ту греши. Истина је да се о Змају, у последње време, не мисли подједнако С једне стране стоји један човек, чији дух и изученост нико не спори, а с друге стране три поколења наша, сваки пис_ мени Србин (ово није фигура). Јер „критик“ може бити човек кога јака интелигенција може да одведе на страну, из тежње да не буде једнак са умном „гомилом,“ зато што воли парадоксе, он јој спори оно у чему она има право, и од својих предрасуда ствара књижевна начела. Зло — ако се ту још умешају личне, котеријске и политичке антипатије... Ми нисмо криви што волимо Змаја! још из колевке ми смо навикли на његове речи, и још онда када се наш језик борио са изговором гласа р, ми смо с детињским поносом износили енциклопедију наших знања која се огледала у песмама Чика-јовиним. С тим именом везане су успомене које чине лепши део нашега детињства. И доцније, када су долазили дани вере и полета, сумње и клонулости осећали смо како, упоредо са нашим, куца благородно срце Змајево. Све што је треперило у душама и владало умовима за последњих скоро педесет година, налази се у оној „природној историји духова“ српских што се зове Леванија. — У студији Г. Царевој има извесних празнина које се осе–