Pisci i knjige VIII

42 писци и КЊИГЕ

од 10. јануара 1855 године, мало ме је престало вући у Кикинду...“, а мало даље: „На бадњи дан жам имао своје госте. Били смо весели. После сам прилегао на канапе спавати: сањао сам да ми се злато удало“. Он се горко жали на њену матер, јер „госпође удовице врло мало пазе на срећу деце своје, кад је код њих сарпсе [ог еуег“.

У Богобојевим новелама такви се случајеви обично свршавају трагичном смрћу несрећнога љу"бавника. Богобој, који је толике своје јунаке, жртве несрећне љубави, на разне начине послао на онај свет, трудио се да му ране што брже и што "лакше зарасту и тешио се тиме што „сме са којом жлијенткињом мало кокетирати“. У писмима се хвали како има пуно среће на баловима, да има „лепих клијенткиња“, да добија парнице и да је клиенте научио да „бечки плаћају“. Свакако, то није држање једнога романтичнога љубавника. Али после тога долази морална депресија, спопада га чамотиња, тешка клонулост, он оставља весела руштва и лаке проводње, вечери проводи дома, у раду који му даје заборава и спокојства. Он је од оних природа којима је љубав и нежност по"требна као хлеб насушни, и све што му свакодневни банални и суви живот пружа „то је тек кављица на жедну војску“. У једноме интимном писму он јеца: „Мало, мало забаве!“ Природе у основу нежне у тим тренуцима душевне сувоће и чамотиње која их нагриза одважују се на женидбу, траже ма и један трун нежности, ма и један зрак «светлости, грчевито се хватају и за најмању сламку жоја им је при руци.

1855 Богобој се жени Маријом Давидовићевом