Pisci i knjige VIII

168 ПИСЦИ И КЊИГЕ

тељ, као Црнац Шилеров, одиграо своју улоту, код Јованке га замењује један добро ухрањен архимандрит. паге, достојно пера блажене падети Анисе — Буржоа ид Епериа — то је Милоџ1, пијаница, у издераним хаљинама, мутна погледа, левом руком на грудима, десном стиснутом у песницу претећи колима у којима се возе Јованка и њен архимандрит.

Дабоме да једна овако старинска и мало занимљива историја није било главно Г. Недељковићу. Она му је само послужила као шарен и изрецкан оквир у који је унео једну велику идеју, концентрисану у епитафу Ех роршо (их.

Ех роршо их! Формула ни мало срећна и никако за примање. То је једна демагошка фраза, варијација старе речи 0 гласу народа гласу сина божјега, „опет то али мало другаче“ изборних тирада све за народ, то је култ руских народњака према мужичком кожуху, фатална фраза која је највише зла нанела онима у чију је корист и у чије је име изговорена. Не, демагогија није демократија, то су две ствари скроз противне, скоро антиподне. Демагогија је вулгарно ласкање, злоупотребљавање слабости и страсти масе, и то не у име какве велике идеје, но ради себичних, задњих циљева, а демократија, синоним цивилизације, то је величанствен покрет да се сиротне класе народне истргну из канџи беде и невнања, да ес маса подигне на достојанство народа, изведе на светле висине разума слободе и правде, што потпунијега и достојнијега човечанског живота. — Светлост није у народу, њега треба упутити светлости. Ад сет рег сет! Што је народ овакав кривица пије до њега, него до оних