Pisci i knjige VIII

170 ПИСЦИ И КЊИГЕ

врло тачно увидео идовољно нагласио да лек мора бити чисто економске природе, да, ако се хоће да се народ поправи морално, подигне интелектуално, да му се осигура опстанак и развијање, материјални услови његова живота морају бити поправљени. И то је алфа и омега праве демократије, искренога родољубља.

Лек који нам пружа Г. Недељковић врло је прост и врло лак: то су земљорадничке задруге. Он држи да је у сеоским синдикатима и кооперативама нашао камен мудрости, кључ свега и свачега. Задруге значе националан спас; задруге доводе народ у цркву; задруге стају на пут неслози; задруге уништавају страначке заваде; задруге нагло дижу морал у народу; задруга је квинтесенција свега што је добро, лепо паметно; задруга то је она животворна вода из наших народних приповедака која од камена ствара живе људе; задруга је налик на маријацељске капљице што лече од флека на лицу и ревматизма, од главобоље и запаљења бубрега.

По жестини којом се Г. Недељковић закачио о ту идеју даје се одмах видети да је новак у тим стварима, и да не слути како је све то бескрајно компликовано.

Ја сам далеко од тога да спорим извесну корист од земљорадничких задруга; оне развијају осећај социјабилитета који је једини спас малима н слабима, оне помажу извесне делове сељачкога сталежа противу бесавесвих зеленаша, оне су, можда, ћелице будућега социјалнога организма када ће цело друштво бити једна велика задруга за производњу и потрошњу. Али оне нису ради-