Pisci i knjige VIII

МИЛАН НЕДЕЉКОВИЋ 173

у прилог или противу његове идеје, он се не сме заборављати да није на предикаоници и да не сме бацати анатеме и благослове. Реч треба да има само факат, логичан, природан, истинит, општи · факат, читалац треба да буде нагнат развојем догађаја да се спријатељи и прими пишчеву идеју, да је удише а не да је прогута. Закључак не треба да буде силом изведен, да има изглед заповести, он треба да из романа изиђе као решење непознате количине у једначини. Сва је вештина у уметничкој синтези између идеје и факта, у хармонији између идеалистичкога циља и реалистичке подлоге. На несрећу, то није обична занатска тајна, још мање да зато има рецепта по реторикама и естетикама, то је ствар духа и талента, то је оно што су тако добро знали Волтер, Виктор Иго и Жорж Сандова и због чега су тако велики.

Г. Недељковић је и сувише био пропагатор земљорадничких задруга, а врло мало уметник. Он је своје личности поделио на беле и на црне, на добре и на рђаве, и не треба да вам кажем да су то задругари који су бељи од снега. То су пре фантоми него људи, кројачке лутке обучене у мантије, сукње, кабанице, како кад, и иза њих видите непрестано писца, који стоји иза њих и суфлира им шта треба да кажу, шта треба да ураде. Када хоће да буде прецизнији, да да колико толико 06-– јашњења поступцима својих јунака, он то чини на сув апстрактан начин, педантним стилом уџбеника за психологију. Невенка објашњује своје „душевно стање“ и вели: „Но тај процес душевни није се још у мени свршио, још наилазе наступи трзавице и очаја, јер није лако залечити рану што настане