Pisci i knjige VIII

УНИШТЕЊЕ ЕСТЕТИКЕ 87

1

Књижевни лист Машица, који је излазио у Новом Саду крајем онако усталасаних шесетих година, имао је једну ретку врлину: сношљивост и широкогрудост. Поред књижевних, научних и националних традиција и конвенционалности које су донде сматране за догме, ту је било места и за нова учења и за нове идеје. Ту је Мита Ракић преводио Бихнера, ту су два млада човека, Љубен Каравелов и Светозар Марковић одлучно, срдито и одрешено ударали на старе идоле, на све оно што се волело и у шта се веровало, износили једну нову науку, нова учења непознатих северних учитеља Чернишевскога, Доброљубова и Писарева. Бугарин Каравелов је отворио брешу својом политичком и тенденциозном приповетком је ли крива судбина, својим приказом на неколико нових књига, критиком на стара времена и идеје, где се проповедао нов поглед на свет, на друштво, на науку, на књижевност. Други један млад човек, једва познат по неколико својих публицистичких радова, за кога се знало да је био један од најбољих ђака београдских, и да је сада душа српских бака у Петрограду, Светозар Марковић, у велико је објављивао рат свима плеснивим фразама романтичког национализма „за крст часни и слободу златну“, патриотској поезији где су Турци на гомиле слагани, свима декламацијама, фантазијама и здравицама, целом том нездравом, смешном романтизму, који је прецветао у Француској почетком четрдесетих година, и нама, као каква стара мода, дошао тек двадесет година доцније; он је почео да говори о истини, о науци, о потреби