Plava gospođa

6 МИЛИЦА ЈАНКОВИЋ

дим речи које хоћу да пошаљем вама. Заслепиле се моје очи од нагле промене, али су оне данас виделе толико лепоте, да никакве помрчине, ни године, не могу учинити да се те слике истару. Усталасала се моја душа и учинила ми се дубока. - Стојала сам читаве сате на стени над морем и осећала сам се поносита као орао и тужна као најнесрећнија жена. Чини ми се да сам лежала на његовим моћним таласима и да ме је љуљало и носило кроз вечност и односило до бескрајности, иза' којих су друге плаве бескрајности. ЈЊуљало ме је и певало ми, али не да ме успава, већ да разбуди све што, као мирис у пупољку, спава у мојој души, све што још није никло и што никад можда неће процветати. Има у мојој души нешто лепо што хоће да живи, али ја не знам од чега оно живи и расте и плаче и вене, па бе тако можда и умрети. Мала моја (Олга, да ли ви разумете ове лудости које ваша пријатељица ни сама не разуме и ако је ви заједно са »господином« убеБујете да је врло паметна7 вему је томе криво море. Мени се чини да оно двоструко даје: да има и тело и душу. Тело му је божански лепо и ја му се дивим у сваком покрету, у сваком изразу. Душа му је дубока и моћна; ја је не разумем, али лудим од љубави за њом. И срећна сам и мучим се. (сећам се богата пред овим сјајним сликама стварности и бедна под својим болним жељама које не знам шта желе, Кад се ближи залазак сунца, слике се тако

нагло мењају да то скоро изгледа. пеНрире НО Г5

се луци. Ветар дубе јела сто и сунце улази у бело удубљење, обоји га седефастом бојом, те изгледа као да каква крилата шкољка клизи врх таласа. Људи веслају. Складно као у песми спуштају се и подижу весла и блистају се на сунцу и просипају се у плаво. море сребрне капи. Ивица барке сија као позлаћена. Одједном барка се окрене насупрот сунцу које малаксава и седеф и злато пре-