Plava gospođa

100 МИЛИЦА ЈАНКОВТЋ

Сву ту ноћ провела је Олга у очајању, Она се никад није могла надати таквоме поступку од свога: брата. Једва је чекала да сване, А кад је сутрадан у девет сати отишла својој пријатељици, нашла је врата закључана. Залупа јаче и поче да виче:

— Зоро, ја сам, отворите.

Никаква одговора. Тада њу нешто тако страховито ледну око срца и пре него што је била свесна шта је то, она потрча ка прозору, и поче да лупа.

= Зоро, отворите, забога! Ја сам, Олга,

Тада неко изнутра откључа врата и Олга дахну душом. Али се пред њом указа ледено бледо лице Зоринога мужа. (Олги се учини да су његове очи говориле; »И ви сте дрски као ваш брат: хоћете на силу унутра>, Олга устукну пола корака натраг: у тренутку јој се учини да та страшно црна брада и то бледо лице нису жив човек, већ нека авет. »Они су обоје мртви иза закључаних врата и то је мој брат који их је убио« — сину јој кроз уморан мозак и она несвесно хтеде да побегне, Тада се мртвачева уста отворише и човек рече:

— Зора је болесна и доктор је забранио да ико сме доћи књој. Апсолутан јој је мир потребан.

Олги се учини да је тај човек посматра са неком леденом мржњом и схвати да он по њеноме лицу хоће да замисли тога човека који му је убио срећу. Чинило јој се да умире од стида и од неке страшне кривице. Али нешто друго победи; мисао да је Зора болесна и да се мучи.

— Како јој је% —- рече она и са таквом молбом погледа у те ледене очи што су је мрзеле да оне одједном мало омекшаше, (Олги појурише сузе од срца и из грла у очи, али их она не пусти да капну од стида пред тим туђим човеком, пред којим се осећала кривом. Човек, поред кога је изгледала као беспомоћно дете, каода се сети да она није крива, рече јој готово благо: