Plava gospođa

ПЛАВА ГОСПОЂА. 183

Тада се понова разболела. И тада је он разумео да је свршено са његовом надом и осетио да дужност у браку кад нема љубави није ништа.

То је био последњи нервни наступ. За две недеље она је оздравила. И онда су дошли кући, да се она спреми, па да иде некуда сама.

Падала. је киша из прљавога неба и у душу се увлачила сумња да је зла јесен већ почела и да неће више бити румених септембарских и октобарских дана. Зора се спремала за одлазак. Претурала је све ормане и све фијоке, налазила стотину разних стварчица, ситница лично њених које је некада волела и код сваке би се мало задржала и свакој по коју мисао поклонила. Баш зато што их није хтела носити биле су јој милије. Муж јој је саветовао да понесе само што јој је најпотребније, а ако јој штогод затреба, нека му јави, па ће јој послати. Она је пак желела да узме све што јој треба, да после не мора опет да тражи његове услуге. Све крупне, њихове заједничке, ствари имале су да остану. Он је на то пристајао, јер му се чинило да ће се тако мање растати са њом и јер се надао да ће се она ипак некада вратити.

Напољу је падала јесења киша, а она је унутра претурала своју кућу, свој живот, да све то тако обоје, тако интимно остави и да оде некуда у непознат свет. Они су се-у последње време разговарали као два драга пријатеља који се због неке зле судбе морају растати. Она се спремала, а стрепела је од неке чудне сумње да неће отићи; он је стрепео од њенога одласка, а није га остављала нада да она може и остати. Раније, док је веровао да сликар може доћи, муж је говорио о разводу; сад је и он желео да она под његовим именом оде, па ако јој доцније затреба слобода, он ће јој радо све учинити. Она је на то пристајала, јер је и њу, као и њега, хватао страх од непознатих људи и од конзисторије. Она је желела