Plava gospođa

28 МИЛИЦА ЈАНКОВИЋ

Они би оставили Олгу и шетали полагано обалом. Млада жена почела би мало несташно да се пење уз стене које је море лупало и гризло, затим би јој се у глави замутило и она би готово несвесно тражила руку сликареву.

— Молим вас дајте ми за час руку, енервирам се, То је глупо, јер се ништа не бојим — говорила је, правдајући се.

н би јој пружио руку и повео је. Стали би где он хоће, И она је осећала као да му је својом малом шаком дала неко велико весеље. Он би постао мио као дете и мало, врло мало, нежно стискао, више миловао њену руку.

— Шта то вама смета2 — рекао би.

= Шта2

— То што се један мали сликар одушевио вашом лепотом. Та ви знате да ћу кроз два месеца отићи.

— Ништа ми не смета, само будите добри и — без лудорија.

— Ах, а ја сам тако расположен за лудорије —- говорио би обесно, мазећи се, и био тако мио да је осећала да и њега воли, готово као Олгу, али се добро чувала да то и једноме каже,

—- Хоћете ли да скочим у море2

Она би га инстинктивно јаче стегла за руку. А он би се још више одушевио.

= Верујте ништа ми не би било, допливао бих до виле, Да се опкладимо у вашу слику. Ако не допливам да вас молим; ако допливам, добио сам.

— Олта, он је неваљао! — викала је млада жена (Олги која није чула, јер се дубоко и предано разговарала са морем, пуштала би његову руку и силазила низ камење сама. (Он би пожурио за њом хотећи да јој понуди помоћ коју је она одбијала.

— Дајте, дајте руку, ето пашћете, па ћете ме ипак натерати да пливам —- шалио се он, а кад је то било узалуд рекао је одлучно: — Дајте руку, или одмах скачем ! |