Plava gospođa

30 МИЛИЦА ЈАНКОВИЋ

Олгине су очи са страхом и болом погледале у Зорине и говориле су: Ето почиње понова. Знате ли ви шта је томе узрок И мислите ли да има лека 2 Зорине очи нису давале одговора и само су се у недоумици шириле, хотећи да сагледају суштину ствари.

Он је видео њихово узнемирење и правио се равнодушним., Међутим оно му је и годило и мучило га.

Пре подне су се обично купали. (Он би крадом пратио погледом младу жену да се насити њене слике, а после би је се клонио целога дана. (Он је себе убеђивао да уметник њу воли и да би се смирио чим би је насликао. Није ништа радио. Упознао се са неким младићима и одлазио ноћу у варош. Покаткад би сасвим наивно као узгред казао:

=— Што је јутрос рано било лепо море кад сам се враћао.

— У колико сати; — питала је Олга.

— Тачно у три, То је сувише рано за вас, па ипак вреди видети.

Обе пријатељице су жалиле што он не радим Олта је почињала да стрепи за његово здравље и да пати због те незнане муке која га је морала мучити откад се опет променио. Зора га је осуђивала за тврдоглавост и толико желела своју слику да је помишљала да се понуди за модел. А ако је одбије2 Та он је понекад способан за све.

— Зашто ви ништа не радите — питала га је једном пријатељски озбиљно.

— Ко каже да не радим! Радим. И то више него икада.

— Шта2 Имате атеље у варошиј Тамо идете

и радите; — обрадова се она. Хоћете ли нас једаред одвести да видимо — Не, — рече он хладно — немам атеље и

још се ништа не може видети. Прибирам се, госпођо, прикупљам материјал, а то је понекад најважнији рад. Оно што ја носим у души то се ла-