Plava gospođa

ПЛАВА ГОСПОЂА. 37

— То је игра коју сам ја овога часа измислио. Ми ћемо једно другоме рећи све што мислимо да код њега не ваља и нико се не сме наљутити.

Зора га погледа раширеним очима. Олга рече:

— Хајде. |

— Твоја госпођа се већ уплашила искрености —- рече он, смешећи се, |

— Нисам се уплашила искрености уопште, ње се ја никад не бојим, али сам се уплашила ваше искрености која тако често може да нам поквари најбоље расположење.

— Врло добро! Ви сте почели игру. Молим само даље. Предосећам да ми ваља проналазак говорио је он нежно.

Она га је посматрала. И мислила како грудном мушком гласу лепо стоји та нежност која као да те као дете изазива да га помилујеш. Он је мислио нешто. Одједном окрете очи њој и осмехну се као нехотице, као да је решио неки проблем душе и хоће да га саошшти њој. Не, не даде јој ништа, само тај осмех. Боже, како он може бити леп! зачуди се она у себи и рече:

— Чудни сте ви.

— Сваки човек је чудно или чудесно створење. Ја сам чудан, а ви сте оно друго.

— Не, није сваки — рече она озбиљно. — И после има чуда јасних и тајанствених. Ви мене студирате по спољашњости, и ја вас студирам. Ви ме занимате и као уметник и као Олгин брат.

— Олга, — рече он изненада неким тоном пуним пажње и бриге — донеси госпођи ону плаву мараму; мало је свеже.

— Не, Олга, није ми хладно.

= Ипак, боље... — и она оде.

— Ви нисте задовољни мноме2

— Не. Ја вас не разумем и желим да вас разумем. Верујем да иза овога што ми се не допада има друго боље, лешше, дубље. Кад ћутите, ја осећам да то што мислите вреди, да има дубине. Ви као да непрестано себи постављате неко питање