Plava gospođa

+: МИЛИЦА ЈАНКОВИЋ

Он ју је гледао. Њена болећивост и њен глас га дирнуше. Његове очи као да се разбистрише и њој се учини да ће у њиховој дубини угледати његову душу и срце јој затрепта. Он ју је гледао са љубављу и румене усне покренуше се као да хоће да јој кажу тајну. Но у тај мах на његовом лицу показа се нешто налик на гњев, и он поцрвене и усне рекоше речи:

— А зашто неће да је сликам7

Олга је ћутала. Она је сад мислила да је добила одговор и да је све разумела. Знала је колико је тврдоглав и није хтела ништа да му говори. Међутим мислила је да он стога не ради што га мучи жеља да прво њу наслика.

Зора је вечерала у својој соби. Кад је Олта по обичају отишла к њој, нашла ју је уплакану. (Она је загрли и исприча јој свој кратки разговор са братом. Млада жена је мислила: можда још сутра, први пут кад буде добар, понудићу му се за модел. Али рече само:

= Ваш је брат лудо створење. Али зато што је сликар и што је нервозан морамо имати обзира према њему.

— Како сте ви добри! — уздахну Олга и гледаше је са дивљењем. |

Зора обави својом лепом руком њен врат, привуче је себи и топло и страсно пољуби је у уста.

Био је то чудан дан. Све је ћутало као да чека срећу или смрт под пљуском сунчаних зрака које је небо просипало на земљу. Море се умирило и постало некако ваздушасто, нематеријално, бескрајно плавило било је као плавило неба пуно ваздуха, пуно душе. И купатило, и стење, и далеке обале, пи далека пучина, све је изгледало нестварно као сан, лепо као сан и пролазно као сан. Чинило се човеку да ту горостасну слику плавила и злата може неки дах стварности да одува и да збрише, као што се може одувати прах са слике рађене пастелом. Било је нечега нестварнога у тој