Plava gospođa

ПЛАВА ГОСПОЂА | у:

ми други смета да се осећам сама. То је море сад цело. њено, а ја би хтела да је моје... знаш...

— Знам — рече сликар.

(Он се сљлејао. Допала му се та мисао иако се није слагао са њом. Јер он је хтео да је и море његово и госпођа заједно с морем његова,

— Да скинем госпођуг — рече и погледа у младу жену, дивећи се њеном изразу пуном страха ин молбе и пружајући четку преко мокре слике.

Олга га брзо ухвати за руку и рече:

— Не, то би била велика штета. Него насликај друго море само са једрилицама, галебима и стенама. — То је, сестро, старо, престаро.

— Све је у свету старо, само су уметници нови и треба да даду своју оригиналност, А ти је имаш. Чисто је човеку чудно да је природа била иста и онда кад су је сликали класични мајстори и сад кад са ње раде твоји ултра модернисти.

Она ућута и гледала је слику и природу читавих десет минута. И тихо рече:

—- Толико даљине и толико душе — на једном парчету платна. Зато ја највише волим сликарство.

— Верујте, госпођо — рече сликар — кад би ми професор похвалио слику, а Олга јој нашла ману, ја не бих могао бити задовољан. Понекад ми на њену критику буде криво, али увек морам да признам да има право.

И каода из ваздуха или из мора дође нека ведрина, свима одједном би лако и лепо на души. Нашли су барку и прокрстарили свуда по заливу. Зора и Олта су говориле како је то страшно живети у Београду и немати море и давале себи реч ка више никад неће провести лето далеко од њега.

Кад су били сами — а често су били сами, јер се (Олга склањала што се снебивала, или што је била пажљива —, млада жена би га често на-

гонила да прича о себи и о својим уметничким тежњама. Чим би почео о ономе што је сачиња-