Plava gospođa

ПЛАВА ГОСПОЂА. 91

више плашило, утолико је њена љубав бивала јача. (Она је своме мужу нешто пребацивала, а своме драгоме није хтела ништа да пребаци. Можда је несвесно била убеђена да јој више нема живота, но близу њега и то је примала ма по коју цену. Није му замерала што је саветује да остане поред мужа кога не воли, да лаже и да се понижава, а кад би јој то муж предложио, она би га презирала, Зашто му није замерала7 Зато што је у њеној души живела љубав за њега, вера да је он воли и нада да ће га ма где, ма како и ма када опет имати, опет усрећавати. Јер она је тврдо била убеБена да је сад она његова срећа. Она није познавала људе; познавала је само јединога човека, свога мужа.

Једног вечера писала је сликару који је био у туђем далеком свету у који је њу вукла чежња и Олги у Београд, у који јој се никако није враћало. Легла је доцкан и није могла заспати. Њена машта је радила два посла: једне су слике биле дивотне и засад неостварљиве; друге су сцене биле мучне, језиве и хладне и њих није могла отклонити.

Најзад се уморила и заспала уз шум таласа који су ударали у камење пред њеном вилом.

Била је у истој вили, само се одмах по одласку брата и сестре уселила у сликареву собу под изговором да је више изложена сунцу. Не, него да се осећа као да је код њега, да шета у правцу у коме је он шетао, да се огледа у огледалу у коме се он огледао, да гледа кроз прозор на који се он толико пута наслањао да види је ли пошла на тајни састанак.

Понекад је желела да ту остане целе године до идућег лета и да га тако сачека међу његовим сликама, да му се учини да је дошао у своју кућу. Била је ту у једној фијоци закључана лепа шкољка, у њој је она чувала чудно благо: били су то остаци цигарета које је он пушио уочи поласка. Она би