Podgorac

15. јун. 1999.

Порука

_ СВИТАЊЕ НАД СЕРБИЈОМ

(Живан Ј. Грујичић)

Тама нас прекрила, мајко прастара седе косе, погетих плећи под теретом векова многих, Сербијо светла и света при подвижништву сваком, а ти не узмичеш ни овог деведесет деветог лета Господњег пред најездом варварске империје, испред разгоропађених душмана са западних страна и њихових европских слугоноша, као што то ниси пред моћним империјама Исмаилћана, Аустроугара и Хитлерових Аријеваца никада учинила, увек стојећи часно на оштрици ножа својих граница, увек се бранећи од зле коби која ти долазила несрећом у походе. Ево, пркосиш мој Арханђелу, правдом окупана паћенице и вечна штићенице свесрпског народа старословенског. Подвикујеш незаборавним гласом дивних нам витезова косовских. Певаш, грлена виле Нагоркиње, дрчна вило Приморкињо, вилинским певом опијаш смућене душмане у летећим буварама, и то оном староставном песмом видовданском, Лазаревом царском, да падају као звезде, дабогда падале до последње. Ево, поштована старице, напојницу чашу најслађу деци и сада као одвајкада несебично дарујеш при јуришу, док својим дубодолинама, кршевима, рекама и језерима, градовима и селима, колају невидљиве магле крваве, стравичне слутње и приказања. Док твојим шумама преспоро и преслабо млати секира намрштеног сељака у опанцима, некако тупо, туђе и сањиво, као да узмиче у дане протутњале, без звонке јеке и одјеке у кланцима и забранима најчешћег пребивалишта својег. Док ти, сестрице моја љубљена и неоскрнављена смрдљивом руком туђина, враћаш ударце силином на силину аветним зверима Северно-атланске алијансе, достојанствено им узвраћаш као Богиња ратом на рат, и тако сневаш недосањани сан мира, спокоја и благостања, само га сневаш кроз веке са децом својом, анђеле драги, сневаш протоком временске пролазности, и не узалудно.

Ево, дражесна лепотице са небеског медаљона, сунце нам источно не огрева више заостале дане. Месец нам хладноћом ружичастом чудно обасјава препознатљива обзорја, а преко свега блаженог и смерног лију лепљиве, отровне кише нестварног пролећа и страхотни дажд заблуда слуђених моћника света. Црни покрови језе исцртавају апокалиптичну композицију смрти и ништавила, још једно свесрпско пострадање за отачетство, за Косово и Метох, наше заувек породилиште и гробљиште. Постајемо, чесњејша госпо, библијска слика Содоме и Гоморе, српски Јерихон. Бићемо копија композиције стравичног предсказања грбавог сликара Мигуела са подкровља мадридске катедрале, а њу је последњу уметник насликао и издахнуо пред виђењем страхомора својих пророчанских визија.

Ево, девице моја и вечна заручнице, видим све а не видим ништа, чујем све а не чујем ништа. Чекам, уморан и тужан од лутања земаљском недоходи, суочење желим са џелатима народа свога. Освету тражим за невину српску крвцу у неоспокојавајућем друштву сенки. У полутами своје писарске келије осечинске. У овој тамници суђеној ми до гроба, док сенке ратника некадашњих о овдашње свијају круг понад бледог ми лица и овог несрећног пергамента, вапећи болно на неподношљиву грмљавину душмана са небеса, молећи се истовремено у глувој саћи ноћи, у миомирису тамјана и свелог босиока, за тебе чесњејша моја. За свесрпско које је дошло на свети које ће тек доћи у временима о којима сада не знамо ништа.

Ево, премудра и благородна, ту сам још увек! Десницом

Фр тија

СЛодтсорац,

руком сиротињском исписујемо васколико нам пострадање од умоболника, НАТО савезника. Трагичну драму исликавам речима, неслућену и невиђену од стварања Универзума и свега материјалног у њему, као што је то овај земаљски осињак, поманитали од бесова и стресова посве безразложних. Сенке око мене још лелујају у чудесној измаглици дугиних боја, уморном писару осечинском васколику подршку за истрајавање дају. Пуцкета пламичак свеће. Тишина капље у тишини. Хладноћа у души расеченој на крст. Распет сам. Сви смо ми на распећу детета из Назарета, које је издахнуло узалуд на крсту Римљанина Пилата. Овде не помажу свећа ни огњена луча. Нема спокојства сердца мога, док свесрпско капа тамом у тами од тамних хорди сатаниних. У тами смо несноснијој од бола, црњој од тугаљивог детињег плача. Све нам је помрачило црнило црних ђавола, бездушника и убица, гласоноша страхотне "демо«ратије“ новог светског поретка. На време смо спознали слику властелина над робом, од које се морамо бранити, спалити је, ма која цена била на том пијацу страве и ужаса. Ма колика нам била тежина крста којег носимо, а најтежу носе ове сенке покојника, које се баш сада, овог трена, уздижу и бледе са одласком ноћи, провидне и недохватљиве као кристал најбистријих сванућа. Да, великомученичка мајко Сербијо, поменуо сам свануће у задњој речи предзадњег пасуса. Свануће! Коначно буђење из агоније наше збиље. Када ће свануће. Имали га за усмрћене дечаке и девојчице, старце и жене. За жртве у Алексинцу, Куршумлији, Приштини, Новом Саду, Београду, и другде. Ипак, превише је омркло, време је за свитање. Звери су изгубиле битку, извршиле самоубиство. Гута их заувек мрак, огањ пакла сопствених заблуда и грозне савести. Видим свитање над Сербијом!

БаСВРСУ СРБИЈЕ

Пред спомеником таковског устанка

Мач, Милоше, барјак је у руци! Своју главу у зобницу баци, Грамена су за празне лобање/ опет светом арлаучу вуци, настало је умно ненадање.

Поново се подигле велможе. Крвави су и Лаб и Ситница, порушене лавре Немањића,

на Бурагу нови су поткови,

храст таковски муњом процветава Тако нам је да горе не може.

Где су гусле. Ко их утихнуо. Оне су нас провеле кроз тмине, сачувале име прадедово, соколиле кад је задње било.

Не треба нам миље и босиље крв и веру ако издајемо.

Јер се раја зажелела раја, огрезла је пливајућ у крви

и грактања слушат кроз векове.

Еј, Милошу-позлатила ти се, махни руком на све четир стране! Мач и крсташ светло Васељеном ако служе вери и народу.

Милан ИВАНОВИЋ