Podgorac

! |

16. август 2000.

Пвдеорац,

Колумбово откриће Америке И реформација (1517—1525), два догађаја историјских размера, означила су почетак тзв.

Новог доба. Међу људе који су то време обележили, поред Коперника, Леонарда, Микеланђела, Рафаела, Дирера, Макијавелија, Мора и

Лутера свакако спада и Еразмо Ротердамски (1466– 1536).

Сироче васпитано у

августинском манастиру (као Лутер и Калвин), кајаће се касније због живота у манастирским зидинама, али му је то искуство омогућило да већ тада схвати нечовечност поретка у којем живи и да покуша извесну хуманизацију цркве у духу првобитног евангелистичког хришћанства, као што су се наука и умет—– ност обнављале враћањем на античке узоре.

Свештеник без мантије и доктор теологије, покушао је да критичким истраживањем докаже да је Свето писмо производ људског ума (какве ли храбрости и дрскости) и тако дирнуо у фетише који вековима служе за верске и пословне махинације високог стила.

У Енглеској, у кући свог пријатеља Томаса Мора, Еразмо пише "Похвалу лудости". дело које ће му донети светску славу и одржати је до данашњег дана. Дело је првобитно било замишљено као шаљиви памфлет, али се, написано, претворило у најопаснију књигу свог времена. Одмах по штампању (151лг у Паризу) књига је стављена на индекс забрањених књига. Упркос томе, књига му доноси највећа признања, свака реч коју изговори дочекује се с поштовањем и прихвата као мудрост. Постаје вођа хуманиста и савест свога времена.

Еразмова критика претходи Лутеровом спаљи– вању папске буле 1517. почетку реформације и борбе против тираније Рима. Међутим, с реформацијом почињу и сељачки ратови под Минцеровим _ вођством па Европа личи на лудницу у којој су одбачени сви прописи и закони, моралне и обичајне

норме. Владају фанатизам, свирепост, сујеверје и крвожедност. Страх од

побуњених сељака сједињује дотадашње непријатеље папу

и Лутера, племиће и грађане. Лутер, до тада хуманиста и борац против тираније, сада урла позивајући у борбу про– тив сељака: "Треба их давити и клати, тајно и јавно ко где може, као што се бесни пас мора убити."

Не могу да не наведем у овом контексту речи једног другог свештеника изговорене неколико векова касније, речи фра–Ферда, забележене у роману '"Грумен сунца" јасеновачког логораша Заима Топчића: “а сам за крв и ужас! За локве, потоке и јез– ера крви, за дивљање у крви, за муку и смак наших душмана! Али не овако као данас: ханџар, маљ, уже,... Не! Још јаче, још страшније!... Нека из наших очију сјевну мачеви, нека их сажеже огањ наше свете усташке мржње!"

У Похвали лудости Еразмо каже: “"Теолозима су, с обзиром на њихову срећу, најближи они који се општим именом зову редовници и монаси. И једно и друго име је сасвим погрешно, јер је добар део тих људи врло далеко од религије, и нигде нећеш чешће наилазити ни на кога него на монахе. Та врста људи је тако омражена свима

да је, по општем мишљењу, случајан сусрет с монахом

рђав знак. Али су, ипак, неисказано пуни самољубља. Пре свега, сматрају да је круна побожности ако се нису ни дотакли науке, па чак не знају ни читати... И тако ти прељубазни људи мисле да нам својом нечистоћом, незнањем, суровошћу и бестидношћу дочаравају прави апостолски живот..."

Еразмо се ужасава рато-– ва и сукоба, желео је хумани– ју веру, слободу и трајни мир. У постојећим условима није

могао да говори шта мисли, јер би изгорео на ломачи. Једино је лудост имала право да говори истину у европској лудници. Тада је и настала

изрека да је најмудрији онај

ко се највише крије под маском лудости. Тако је настала "Похвала лудости",

најбоље Еразмово дело, у коме се иронично и лакрди– јашки руга систему који пружа веће могућности нез– налицама, (будалама, пре-– варантима и пропалицама него мудрима, ученима и поштенима. 'Зар не видите, каже Еразмо, оне беднике што су се задубили у студије филозофије, или у друга тешка и озбиљна питања, како већином остаре пре него што су окусили младост, јер

им сталне бриге и оштри душевни напори постепено исцрпљује _ дух и сишу

животне сокове. И, супротно томе, погледајте моје будале како су утовљене и округле, добро затегнуте коже, прави акарнански прасци, као што се каже, које скоро никад не би ни осећале незгоде старости, кад се не би каткад заразили у додиру с памет– ним људима, што се дешава."

И сам живот је комедија у _ Којој људи играју разне улоге под разним маскама док их редитељ не најури с позорнице. А под тим маскама крију се Еразмови савре– меници: папе и кардинали, попови и монаси, филозофи и научници, уметници, свет И племићи. Он исмева уображеност, сујету, грамзивост, шупљоглавост, похлепу и све пороке који човека обогаљују и деформишу. Кроз

НИНА речи лудости Еразмо упозорава савременике да "не потежу мач којим се служе разбојници и убице, ве ћ духовни мач којим се продире у најдубљи кутак срца". Не знам да ли је Дис читао “Похвалу лудости", али је познато да је његова песма “Наши дани" почетком овог века била тај духовни мач о којем говори Еразмо Ротердамски/Ово је само један пример/.

Еразмов мач је Лудост. А Лудост говори:

О ПРАЗНОВЕРЈУ

"На сваки начин, без

изузетка је мојега кова она врста људи који са уживањем слушају или испредају лажне приче о чудима и неприрод– ним појавама. Никад им није доста језивих измишљотина о привиђењима, о утварама, о злим дусима, о паклу и о хиљадама других сличних чуда. Уколико су те приче невероватније, људи им више верују и оне им пријатније голицају уши. Али оне не служе само за пријатно прекраћивање досаде, него су исто тако и уносан посао."

О СВЕШТЕНИЦИМА

"Једну стар имају свештеници заједничку са световним људима: сви се тресу над приходом и новцем и сви добро познају услове под којима се они стичу“.

О ЦРКВИ

"И како је хришћанска црква створена крвљу, крвљу се "учврстила, крвљу се увећала, њени налогодавци управљају и данас с мачем у руци, као да је Христ нестао, па своје вернике не може да брани на свој начин."

О СРЕЋИ

"Срећа воли оне који не

размишљају _ много, _ воли смелије људе. Мудрост ствара страшљивце. Стога

видите како се мудраци боре са сиромаштвом, глађу и немаштином и како живе занемарени, без услова и омражени, а лудаци пливају у новцу, седе на крми државе, укратко, живе као бубрези у лоју."

О МУДРОСТИ

"И као што ништа није луђе од мудрости у лоше изабраном часу, исто тако ништа _ није смешније од наопаке мудрости. Наопако ради ко год не уме да се прилагоди садашњем положају и користи прилика– ма и ко заборавља оно старо правило при гозбама /или пиј

или одлази/ и тражи да комедија више не буде комедија."

овори Лудост и о многим другим појавама и професија– ма, али зна да се највиша мудрост састоји у томе да се правиш луд кад треба и да је дошло време да брод лудака баци сидро. “Често и луд човек говори исправно" закључује Лудост. Можда баш ова реченица открива тајну актуелности ове књиге све до данашњих дана. Можда и будућих, јер уместо Еразмовог новог доба већ плови нови светски поредак.

Олга ИВАНОВИЋ