Podgorac

10 СЛодгорац,

Прошле године када сам била четврти разред, учитељица нам је причала о рекреативној настави на Златибору. Из нашег одељења се мало нас пријавило. После неколико дана требало је кренути. Нестрпљиво смо очекивали полазак. Опростили смо се са родитељима и кренули. |

После дугоги напорног пута стигли смо. Средили смо се и отишли на. дочек. Друга деца су извела представу и рецитовала неке песме. Касније смо ишли у кафић, играли игрице и гледали телевизију. Сутрадан, после доручка смо шетали. Ишли смо на разна места, посматрали велике борове који су се истицали у даљини. Водили су нас до метеролошке станице,

до њихове школе, до вештачког језера,

ПОГЛЕД

Посивело небо, наљутили се јесењи ветрови, па дувају све јаче и хладније. Све више је облака и све мање видим сунце. Стигла је јесен, а са њом и новембар.

Хладни новембарски ветар љуља све гране у воћњаку и тресе златно лишће са грана. Да није лишће почело да пада, не бих видела толико воћа. То су крупне, жуте јабуке. Миришљава жута дуња својом тежином савија грану дрвета и мами ме да се играм у воћњаку. Док се играм, под ногама ми шушти и пуцкета лишће. У разним је бојама и веома весело. То су боје које само јесен може да наслика и обоји. Са прозора моје собе гледам поље. У даљини видим узоране њиве и тек изниклу пшеницу која се зелени у овом жутилу и сивилу.

Лепих и распеваних птица више нема, остали су само црни гаврани који лете преко поља тражећи храну. Јутра су хладна и тмурна. Појављује се сива магла као густа завеса кроз коју треба да се пробијемо до школе. Када се враћамо из школе, маглу побеђује сунце. Сунце се појави и загосподари до ноћи, а тада га замењује месец.

Када се облаци намргоде, пошаљу кушу. То су слике позне јесени у мом крају. Не

ОМ АДА

сло фраааћ

града. Била сам одушевљена свим тим призорима јер је то за мене било непознато. Сви догађаји су ми се урезали у памћење и увек ћу их се сећати. Неколико вечери смо имали квизове интелигенције и "мале журке". Бирали су се краљ и краљица хотела. По дану су били маскембали и разна спортска такмичења. Можда је најбоље било што смо имали "сат времена школе", али то није било важно.

Важни су догађаји који су нам били забавни и узбуђења која смо доживели. тих седам дана је брзо прошло, али ми ћемо их заувек памтити.

Ту су и слике које ће нашим друговима бар мало дочарати наше доживљаје, а захваљујући нашим причама неко од њих се можда осећао као да је ишао на Златибор.

Милица ПАВЛОВИЋ Мз

Марко Јанчић

30. децембар 2003.

волим јесен, јер јесења киша може да буде тако досадна, а дани сиви и тмурни. Милица НЕДЕЉКОВИЋ 5

УСПОМЕНА

Кад сам била мала, имала сам малог мачка Ивана. Он је био зелене боје, имао је зеленкасте очи. Волео је да се мази. Док сам ја била прехлађена, он је лежао са мном на кревету и увек прео. Чим сам оздравила, ишла сам напоље да се играм са њим. Ја сам везала перушке за кончићи . вукла по дворишту, а он је скакао и падао. Увече долази испред врата и мауче да га пустим у кућу. Онда сам ја изашла напоље и ставила му крпу у гајбицу да ту спава. Ујутру устане и гребе на врата. Када устанем, нахраним га и одмах идемо да се играмо. Пењемо се по обореним дрвима, а кад се уморимо, ја седнем, а он дође мени у крила, по почне да ме гризе по прстима. Када су дошле тетке из Шапца, сликале су ме са Иваном. Када су стигле слике, мама их је ставила у албум.

Једно јутро устала сам да га нахраним и видела сам га како лежи непомично у трави. Пришла сам и помазила га. Он је био хладан и укочен. Отрчала сам у кућу и звала сестре. Оне су ми рекле да је мртав. Сузе су ми пошле низ лице због тога. Сваки дан због тога био ми је тужан, али срећом имала сам његову слику.

Та слика ми је најдража успомена од малена, јер се сетим Ивана.

Милица ТЕОДОСИЋ УН У 555