Podgorac

14 Стодгорац,

Пре нешто више од годину дана на службеном путу по Шумадији свратио сам на Опленац да посетим Маузолеј и да се

поклоним сенима славних Карађорђевића. Искористио сам и присуство кустоса да питам да ли имају какве документације о носиоцима Карађорђеве звезде, пошто сам раније више пута слушао да се тамо чува грађа о њима. На моје питање уследило је контра питање: А што ме то интересује2 Па сам рекао да већ више од десет година прикупљам податке о носиоцима Карађорђеве звезде из ваљевског краја.

Том нашем разговору присуствовао је и пуковник Радоје Ђурђевић, начелник Одељења везе и телекомуникација у Сектору за цивилну одбрану Савезног министарства за одбрану. По завршетку разговора са кустосом, упита ме да ли шта знам о његовом деди2 Знајући да је он пореклом из шабачке регије рекох да не знам ни ко му је деда и понових да се интересујем само за људе из ваљевског краја. Међутим, ни пуковник Ђурђевић не одустаде па додаде да му се деда зове Михаило Цветановић и да је из Осечине. Кад то чух обузе ме неко чудно осећање. На једној страни био сам збуњен, јер колико се сећам њега немам у својој евиденцији па помислих да је и пуковник један од оних који величају своје претке, или из незнања или неких других разлога, Албанску споменицу или неко друго одличје настоје поистоветити са Карађорђевом звездом. Истовремено, било ми је драго сазнање да и г-дин Ђурђевић има везе са нашим крајем и да изгледа високо цени слободарске традиције наших предака.

Одмах по повратку са овог пута заронио сам у своју документацију са жељом да видим да ли се његов деда где помиње. Кад у списковима носиоца тог високог одличја наиђох на име Михаила Цветановића, земљорадника из Шабачке Каменице поново ме обузе нека чудна језа. Пошто смо и сутрадан ишли на пут рекох пуковнику Ђурђевићу да сам нашао лице са истим именом и презименом али из Шабачке Каменице. На то ми саговорник рече, па то је он; да је рођен у селу Осечини, да се по повратку са ратишта стално настанио у Шабачкој Каменици, да је тамо живео, радио и умро. Истовремено обећао ми је свестрану помоћ у прикупљању података о њему. Након тога предузео сам низ мера и радњи да бих употпунио сазнање о још једном заборављеном __хероју славних ослободилачких ратова. Преврнуо сам многе књиге, часописе, новине и друге публикације. Ишао сам два пута на терен у Осечину и обавио десетак разговора, разгледао варошко гробље у Осечини и породично гробље Цветановића у селу Осечини. Прочитао сам и текст о њему који је пре више од тридесет година

објавио шабачки лист "Глас Подриња“, а .

чију копију ми је донео пуковник Ђурђевић. Захваљујући предузетим мера-

СП рреаа прота

ту: | - Шо Бицн - | у ј | Е ЊЕ _4 на ПБ ПН 8 "=

ма и радњама сазнао сам да је Михаилов унук и Љупко Миловановић, пољопривредни стручњак из Горњег Црниљева запослен у органима управе Општине Осечина, а након тога сам се сетио да ми је и то поменуо пуковник Ђурђевић. Одмах потом позвао сам га телефоном и замолио за помоћ. У складу са својим именом љубазно је прихватио моју молбу. У међувремену, чуо сам се и са шефом Месне канцеларије у шабачкој Каменици да бих видео шта о Михаилу пише бар у матичној књизи умрлих. Михаило Цветановић родио се у 17. октобра 1892. године у селу Осечина од оца Спасоја ( мада у матичној књизи умрлих пише да му се отац звао Малиша) и мајке Миленије, као прво дете. Поред њега они су имали сина Николу и кћери Кату и Цвету. Николини синови су били: Вукадин, Војислав, Чеслав и Аврам. Завршио је четири разреда основне школе: Пошто је био један од бољих ученика у својој генерацији учитељ Гуријичић је предлагао да он настави школовање. Међутим, родитељи су одлучили да остане код куће и да им помаже у обављању свакодневних послова. Још као младић радио је вредно и предано и маштао о слободнијем и бољем животу. Активно је учествовао у оба балканска и Првом светском рату. Више од седам година младости оставио је по рововима и земуницама, на ратним поприштима и планинским беспућима у отаџбини и туђини. Као борац легендарног М пука Дринске дивизије првог позива учествовао је у свим борбама које је водила његова чета, показујући изузетну храброст и сналажљивост. Тешко је рањен на Солунском фронту 1917. године и због тога је стално помало храмао. По причању Богдана Митровића, земљорадника из Горњег Црниљева, Михаило је са још једним војником, добио задатак да пође у село Трбосиље на Церу и установи какво је стање на том терену и извиди могућност извалачења њихове јединице. Кад је стигао на одредиште и почео да осматра терен на тридесетак метар од себе чуо је људски жагор. Мало се притајио и боље осмотрио. Учинило му се да чује разговор два противничка војника. Са својим пратиоцем хитро се повукао у страну и заузео заклон, уперили су пушке у њих и затражио да се предају, не знајући с ким имају посла они су одложили оружје и дигли руке увис. Тек тада установили су да их је било седам. За овај подвиг унапређен је у чин резервног пешадијског наредника. А због великог пожртвовања и херојског држања одликован је сребрним војничким орденом __ Карађорђеве звезде са мачевима. Поред тог ордена имао је Медаљу за храброст, Албанску споменицу и још нека одликовања и друга признања.

По повратку са фронта трајно се настанио у Шабачкој Каменици. Прво је радио под надницу и наполицу код имућнијих људи, а онда је купио мало земље и одлучио да заснује породицу.

| д ве | 12 О 76 ВУ — ШВ

30. децембар 2003.

Склопио је брачну заједницу са Зорком, домаћицом из Живиница у Босни и Херцеговини. Убрзо потом на брду зв. Пресека у Шабачкој Каменици саградили су кућицу и основали топло породично гнездо. Изродили су једног сина и четири кћери: Иванку (удату у Миловановиће у Горње Црниљево), Спасенију (у Димитријевиће у Каменици); Продану (у Ђурђевиће такође у Шабачкој Каменици) и Новку, која је радила у Представништву сарајевског "Шипада" у Живиницама. Син им Живојин бавио се пољопривредом али је после ослобођења ових крајева, био мобилисан у народноослободилачку војску и погинуо на Сремском фронту, у пролеће 1945. године. Иза себе оставио је супругу, која је убрзо и сама умрла и сина Милана, кога су одгајили деда и баба, сада официра ЈНА у пензији.

Пошто је био слабог имовног стања Михаило је и даље радио код имућнијих људи. Радио је и другима као себи, вредно и предано, па су га људи ценили и поштовали. Никад се није жалио на тежак живот и напоран рад, па ни сиромаштво и оскудицу са којима се стално дружио. живео је скромно и повучено. Мало је оних који су знали да је он носилац нашег највећег ратног признања из ослободилачких ратова од 1912. до 1918. године.

Професор Живорад Илић - Лескић у чланку "Ратар и ратник с Пресеке“, објављеном у шабачком "Гласу Подриња“ 30. децембра 1971 године, поред осталог наглашава да један имућни домаћин из Шабачке Каменице, чије је имање Михаило годинама обрађивао под наполицу никада није излазио да са њим подели жетву и бербу, већ је обично говорио: Ти си, Михаило, радио, па тим подели. Кад будеш готов јави.

А зар је и могло бити друкчије, ако се зна да је Михаило и делима стално показивао да му се мора веровати. Био је то човек средњег раста, али темељне телесне грађе. Стално је носио велике бркове и доста пушио уз помоћ луле.

Иако је био скромног образовања и имовног стања доста је и радо читао. Скоро свакодневно куповао је и читао дневне новине. Посебно радо је читао историјске романе и друга дела са ратном тематиком. Његови унуци Љупко и Радоје сећају се да је деда више пута читао "Српску трилогију" Стевана Јаковљевића..

Умро је 30. новембра 1971. године у Шабачкој Каменици, где је и сахрањен. Доста старих и младих, жена и људи, родбине и познаника дошло је да га испрати на пут до вечне куће. Била је ту и десетина војника са двојицом водника. Три почасна плотуна из њихових оружја огласила су одлазак још једног старог и храброг ратника са овог света и показала да и нове генерације умеју да поштују жртве старијих за слободу и независност своје отаџбине.

Милорад РАДОЈИЧИЋ