Podunavka Beograd

154

1

банЂ , чиннше се, као да нескида никудв очи свое са колача, кои е у обадвема рукама држао, то € бмо ХоФанЂ. Та жена бмла е бзелн, кон е ишла сђ леве стране свога супруга ; она е бшла сва ув*1ена у велико 61> ло покривало, па и скрозЂ тогћ дугогг. замотаа познавала се нГ.на младостх> и лћпота. Воздухв у храм у густЋ и тегкакЂ чиннше се као да е притискивао ц1.о сабранми народг. и чинлше се, као да е на челама св1Ш бригу , а на погледима неспокоиство упечатт. МужЂ, пола »кући свои колачљ на олтарљ, реко е: „Духт> лгобоморности овладао е моимт> срдцем-Б; л зактевамћ за мош гкену, да окуси горке воде. — Она вамћ е дозвол Кна, одговори му жертвоприносителв. „На таи конацЂ, дода му.кт., приносимЂ жертву: десету частв полутине вреће ечменогв брашна, у кое нисамв улш ни наиман К зеитина, нити метао и едно зрнце каднла; ерЂ е то колачЂ лшбоморностн, колачЂ незаборавности, дабшсе неправичностБ ова на в 1.кове нреносила. —• Жено ХоФапова, приступи ближе! рекне жертвоприносителЂ. бзела учини неколико кораклн1и напредЂ, нћнЂ е ходђ бшо плашлБИВЂ и колеблБИВЂ. Црпећн землннммЂ судомЂ, великш жертвоприносителв напуни светомЂ водомђ две чаше , кое му е принео младвш ЛевитЂ. Потомђ на патосу храма скупи ираа и у два ма'а успе наипре у едну, па потомђ истммђ начиномћ у другу чашу и метувши обе чапЈе на олтарЂ, приближи се жени ХоФановои и н^ои покриваЛО подигне. ГласЂ удивл1.н|л подигне се у сабраиомЂ народу на погледЂ ове лКиотице тако бледе и непорочне , и сладко милосрдје нбои сва срдца цридобвге. „„О! милостб ! мнлостг. за нга!"" подигне се вика. ЈКертвоприносителЂ продужи свое таино чинодћиство ; онђ узме колачЂ изђ руке м_ужа, да га преда у руке супруге и нанесавши свод уста уву бзелћиномљ рекне:

„1оштђ имашЂ времена, саизволи бмтн моа супруга. — Нигда! повиче обтуиена са ужасомЂ. „вдна одђ две чаше обелоданнтће твого невиностЂ, а друга ћете порочномЂ показати ! •— Ахђ Боаге мои! смилуи се на мене, ренне бзелн, беЗЂ да е што свештенику на нћгову речЂ одговорила. „Реци едну речБ, бзелво! настави о»аи, реци само: „оћу." — Првосвештениче, одговори му она, сматрагоћи га са узввииеносћу и презиромЂ, докончаи обредЂ и нека се вола Бож^н испуни! Уздржавашћи волнен1 - е свое нрости, АссирЋ узме одђ дв!ш едну чашу и гласомЂ , кои е суетно усилнвао торжественвшЂ учинити, но сђ некимЂ узмућенћмЂ рекне: „Кћери Ширасова ... супруго ХоФанова, ако си, бмвши подђ владомЂ твогђ мужа, остала чиста и непорочна , буди изузета одђ зла и болћ ове горке воде; но ако , напроти†, бмвши подђ владомЂ твога мужа, ниси остала чиста и непорочна. вода ова. разливши се по твоимђ жилама, нека учини , да ти се тКло надуне и на парчета распадне ... ТаковБ^ч е законЂ лгобоморности," рекне докончавагоћи жертвоприносителБ, кои е часЂ бледт , часЂ црвен10 трагоћемБ изреченјго садржан тогђ закона. Потомђ, кадЂ е бмо чашу опетЂ на прво мћсто оставјо, почне утирати свое чело зноемЂ обасуто. (Конацт. сл-ћдуе.)

КЛКО ЧИЧЛ СРЕћКО 0 ЧОВЕЧЕСТВУ умствуе. (Конацч..) У свезки другои страни 40, гди Чича Срећко савћтуе, да животна мучити и злоупотреблнвати невали, читамо: „Истина Богђ е дао човеку владу надЂ свимђ животинама. — ■ ЗарЂ н1в Богђ и царевима дао владу надЂ поданицима? —• Али смћли онђ нби зато мучити и уб^нти, као што онђ оће? Тако е исто и са владомЂ надЂ животинама-" Изђ овб1 се речи Ч. Срећкова намћра лако видити може. Онђ неда животинго мучити н злоупотреблавати, кое е врло