Podunavka Beograd

•ж ж д

©

Ј№ 1*.

БеоградЂ 28. Априла.

1895.

ПОЗДРАВЂ НА ђУРђЕВ-ДАНТ, ДРУЖТВУ КОДЋ ТОДОРЧЕТА У МАНБОИ ОДАИ У Б10ГРАДУ.

Вр!еме натуру м!еил по створу Своме, богодану , редомт. по земану. Лрко сунце гр)в, сн1ега нестае. Лрко сунце више , мучна зима ннже, Мати и землн гута, храну плоду хвата. Све с' одћ землћ диже , све мил1е дише. И мртво и живо стече рухо ново. Ев' престае свађа н све се погађа, Н-ћко с' лашнћ хранн, нђко с' болћ бранн. Та свему угађа лсантЕ. дант. сђ пролћћа, ђу рђе в-да н а кт. врлБШ ; даи пам в Боже милми Рахат -Б га славити, а тебе хвалити ! I. Н. Оточанин?..

НАРОДНА ПОЕЗШ СРБСКИ СЛАВННА. (Продуженш.) РуЈну , наипрасн1*и понвт. на широкомЂ полк> цв1.топлодне природе , оваи образг. красоте савршене, облгобЈо е себи врснши лгобавникЂ србскш уедно као главнми придевакт> у именованго лтбезне свое. „Питома ружице," „румена ружице" есу наичешћи придевци лгобавнипа у еротическимЋ пћс .мама србскимт>. Дћвоика пакЂ свогђ драгогЋ обично „нрко сунце" назива. Но даи да видимо ту прекрасну ружицу у тим-б лгобавнимЂ подунавским -б спћвима, пре него што се жаркимЂ зрацима С1нгоћегЋ сунца развила! Као пуполлкљ у себи затворена , ту намљ се указуе дћвица србска. пуна вевиности, сама себи непозната, живећи у природи, кон

го са св1го страна окружава ст> чувствама и желнма 10ште неразвитимг.. Заммшлћна сћди дћвица украи мора , као што наиЂ една изђ пћсама србски показуе ? и сама себи овако говори: „А хђ! Боже мнлии и драии!

Има л Има л Има л Има л Има л'

што шире одђ мора? што дуже одт. пола? што брже одђ конл? што слађе одђ меда? што дражше одђ брата?"

Каква е то дивна простота душе, представлћна тако лћпо, а тако кратко ! Одђ стварш поредт. себе у природи поставлћнм , кђ себи самои, кђ осћћанго лгобави ступагоћи, она и неимсли, да бм мимо братске лгобави јоштљ друге какве милости бмти могло. Но на то 1О0 одма и риба изђ воде говори: „Девоико луда будало ! Шире е небо одћ мора , Дуже е море одђ полн , Брже су очи одђ конд, СлађШ е санакЂ одђ меда, Дражнни е драпи одђ брата." Премда читателћ милолгоба простота младм дћвонка у многимђ таковимЂ пћсмама дивно обузима, тимђ више придае јимђ волшебности она нћжноств и просрдачноств , кошмђ се лгобавне желћ и чезнћнн у разв1лгоћои се дћвоици понвлгого. Жели у еднои пћсми замилована дћвоика: ч Да самБ лдна студена водица , Л 6 б 1 знала, гди 6 б 1 извирала. Извирала б' драгу подђ прозоромЂ, Гди се драпи свлачн и облачи; НебБ1 л' ме се драгш напо10, Неби ли ме на срцу пос!о."