Podunavka Beograd

Ј№

Б е о г р а д ђ 28. Ф е б р у а р а.

-Г ЈГ- >

184«'.

С Л 0 В 0 н а СвЕТОГА & (Продужен1е.) Када пазићивма погледЂ па цело уетронство нашега земнога круга са свима нћму принадлегкећима створенама обратимо; кадЂ нашв собствено, човеческо бмће одг. полевке до гроба са испмтушћимЂ окомђ пропратимо: то ћемо се онда на велико наше удивленћ тврдо осведочити, да е опан гордми господарћ земл1>, оваи савладатеиБ лгати' одђ н!.га тћлесномЂ снагомЋ мпого лчи' зверова, и тако рећи неограничепми владателг. судбхи свјш мртвм' и и;инм' природим' производа, — да е, велимт., оваи велеможнми гиганТЂ, кои и саму силу елвиепта, и 111110вм' штетнм' на н1.га утицапи или сасвнмЂ нобедити или ослабити и безвр^дну учинити мо}ке , при своме долазку на оваи светт. полвлеН1Н , едно тасо кукавио створен!. , да се дуже вреиена ни сћ места иа место произврлмш покренути неможе, а камо ли средствомЋ свои тћлеснм' малм' сила поменута и друга чуда починити, и свое личиости право, о коме остала природа ни трага одђ поннтја иема, утврднти, себе у благостанћ поставити мон:е. Но ори овоме погледу и безпристрастномЋ сваћаго прииећеногђ и изђ овога препростммЂ подавагоћииЂ се заклгочеп1емЋ изведеногЋ поглћдства, може ли бмти, да се и наиприсебши, само све ж-ио себи представлтоТни сматрателЋ поражавагоћо ић силомђ овн' противностји неупрепасти, и у свомћ душевн« мћ покрету велегласно себе незаимта: Каква дакле то исполинска моћв бмти може* кон чисто и саму нрироду надвлађугоћи таково иначе слабо , и наивећима потребама окружено, наивећнма опасностима изложено створенћ огаетЂ господаромЂ света учинити, опетЂ на не-

кш степеиЋ стварагоћегЂ и управллгоћегЂ божства уздићи може?! И опетЂ за то, надамЂ се, свакт, кои е само мало природу човеческу испмтугоћимЋ зоромЋ посматрао , н са пстор |'омЂ човечества иоле \ познао се, одма ће лако ову на првми погледЋ неразрћшимомЂ чинећу се загонетку себи растолковатн, одма ће себи иа ово велико пмтанћ задоволнвноћји одговорЂ дати моћи, буДући ће одђ полудиевне светлости лсН16 увиднти , да е сва она чуда, коа се разуму човеческомЂ з5огт> грднм' премда само мнимм нротивословја непостижииа бвпи виде , едино пробуђиванћ, подранЂиванћ, пегованћ, изоштраваић и управлнп!. умпе у човеку само као мирушћа епособностБ налазеће се моћи , •—• одма ће, велимЂ , увидити , да е сва та непостижимр поавленн , едино изобраЈкенћ, едина просвета, лрио ово и благодетно сунце свеколикогЂ успћвапн човеческогЋ нроизвела. Но просвета, да бм нрава и свога имена и опредћлеши човеческогћ достоина бмла , мора свестраина. м"ра полико е мојкнО савршена просвета бмти , и као што величествено супце иа све свпе светове богате пзлива зрапе, — на целогћ човека и нћго†жив<>тђ свое благодетне луче распростнрати. Премудрми творацЂ, кадЂ е оваи свои земнми створЂ своимђ чувственБ1МЂ одблескомЂ , искромЂ свое боа;есгвене умпости одаренммЂ човекомЂ увенчао , да бм овога участникомЋ блажен(-тва свога учигпо, усадјо е у нћга клице сапршеиства како тћлесногЂ аако и душевпотЂ. Просвете дак.че , кол е излнвђ божества, и скупа посредств^нинЋ бсшпе сђ човекомђ иамере пимало манЋ1и задатакЂ бв^тн неможе , него да оваи произвоДЂ благости божје, подрапгогоћи , пегугоћи и уздижући пћгове по природи само у семепу и клици иалазеће се способноСти, до н 1. говосћ ТворцемЂ наменутогЂ му опредћленјн доведе.