Podunavka Zemun

П|)рдО|»оити (с иоже код*1> свлке н к. ноште. 11;)'!. шптрености Србие 11< !:!! изволе у 11.1 н Кенимт. писмами <1. ноицпма н« кнши.нру Госн. В. Валожића о6|>!1титн ее.

Нодунавка изшл спкке Суботе у кече, и сотта за целу годиву 5 Фр. ср. за полу 2 «. 30 ир., на гри *егепа i ф.15 кр. безт. поштарипе ј гг ноштаЈт110»I, I ». више.

1»|). 11».

У Земуиу 10. Аарила.

@ 15511.

!1о ! Иепон ! НегледаИ мс, д-ћно ирасна ! Однрн' очи плаве твое ; брг ивпхг ватра жарко-лсна Кано мунл неугисна Увекг ранн млидо срдие мое. НегледаВ ме дЂво красна ! Ногр.ти ме, д1јво драга! Да.тћ беле руке твок ; 6рт» наручго у твомг снага Сва мн г1;ла изнемага, И задркће младо срдце мое. Негрли ме, д^ћво драга! Не аелуП ме, д-ћпо мила ! Дал ћ сласгне устне ткое; брг нвихг раПско-сластна сила Оија ме до мртвила, II обумре младо срдце мое. Не целун ме, д1јво мила! Не лгаби ме, д+.во блага! Не1Јб' младе данке твое; Тражи себи другогг драга, Дост' што вене мон снага брт те несме лмбпт' срдце мое, Нелгоби ме, д-ћво блага! О •

' СтризцЂ 19 синокаг^!« (Сх Пемачкогх.) II. Ладна есена ноћћ прострла е своа крпла надг Бремепомг. Бнло е три сата предг зору кадг е еданг писмоноша брзо прозг тиху з т лпцу (ше републпкакске вароши хтчо, и предг едномг отмћномг кућомг стане и здраво за звонце повуче. Ше траало дјто, докг една служапка отвори врата. Писмоиоша уппта за господина Силхелиа Девалда. ,Госиодпнг Девалдг обитава на првомг спрату," бмо е одговорг. „Н морамг сг нкчмг говорнт!'." „Одма ? „Гг места!" Служавка одпеде писмоношу ут, степене горе и иокаже му обиталиште тражеиога.

,,6л' то тако хитно?" ушлта одг лакогг готрен+.гг сна пробуђена. „Врло хитно; оставите кућна врата отворена, ерг се морамг одма вратпти." Онг понуче за звонце. бдна друга служавка отвојш одма врата; она биаше сасвииг обучена. а у руцп носаше свеКу. „Тражпмг Господина Девалда!" ,11 а га очекуемг, отишао е сг госпојомг на балг." У истомг трепутку зачуше се корацн и весели гласови на степенима. „Ето господе!" повиче служанка, почемг е са свећомг на наПнншЈи степенг стала. бданг господинг и две госпое сасвнмг у ипунџету обмотане показаше се. Они бннху нко уднвлћни, шго писмоношу у ово време овде внде. „Господннг Вилхелмг Девалдг?" „Н самк." „Изволте едно препоручително писмо. Н молпмг, подпншнте се !* Додавши сг бала згледаш се зачуђенн. Рилхелмг Девалдг оде брзо у свого собу, подгшше се у едну кнкигу, како е прншо, и пошл-ћ кнкпгу сг бакшишомг доносителго. Врата се затворе, писмоноша остави кз'ћу и ноћка тишина опетг наСтупи, Девалдг, изреданг младићг одг двадесетг и шестг година, збаци брзо са себе дпунџе, пристури кг свећи, упрепашћено смотри црнг печатг, раздере завЈготакг и почне желкно читати. У нћговоД дрктагоћоЛ руци листг садржавао е слЂдугоће: „ЛгобезпмГЈ спновче! п осећамг. да се већг моН последнг.и часг прпближава. СмдашнФ, пнсмо нишемг ти у момг болестномг станго. Тн си ми свагда добарг синовацг бмо, зато се смемг поуздати . да ћешг мн иоследнго волго нспуннти. Налажемг ти нарочнто то, да се са Луизомг Бронерг, ксцоИ с.и ти свагда искреиг и наклонћнг бмо, сг места оженишг. да би ми е као твого супругу представјн, ире него што оваи светг за вавекг осгавимг. Луиза е лепа, до6р( наравна девоичица, а н'ћиг отацг, мон старнб прјптелк, красне мп е услуге чш11о, н управо могу рећи, да н4му имамг благодарпти. што саив богатство стеко. Сирома

пакг бмо е одвећг несрећанг, и кадг е пре две године умрго, обећао самк му се на самртиов нћговол иос1еи>и, Д1 ћу се о будућпосги едине нћгове кћери постарати. Прјлтелћ Бронерг однео е то мое обећаи-ћ са собомг у гробг н а моралг то одржати. Свадбеиив трошакг м нлаћамг. Свакоако гледаи, да ми што нре одговора дашг о твомг одваженк). Наииосле даемг ти на знанћ да самв се за еудг спремЈо, и да сачнненћ тестаменга едпно одг твогг одважаа зависи. Очекуе те сг чезш.омг твоК стрицг Л. Девалдг, конзулг. П II. Умремгли случаОно претвога долазка, нека ге ништа неузпоконва, брннуо самв се о свемЈ', све сам1> преирав1о; би ћешг еамномг задоволннг. Пупг дивлена п смешећи се сматраше млаД|.п1 човекг ннитг таИ листг, кадг су обадве госное з' собу ушле. Оне су бмле шштг з - балномг од-ћлу; лгобопитство гоннло Ш, да дознад.у какве е вћсти ово особто аисмо допето. „Прнг псчатг!" повиче цриоманаста женскина, почемг е зав:готакг у рз г ке узела „Ко е умрго?" запита плава женокина, една дражеетна пј - на милине, млада девопчица одг двадесетг година. „Ипко!" одговори Вилхелмг смешећи се. „Прочптаг} пнсмо велегласно, лгобезна Албертино^ да би господична ЛуИза садржаи, кои се на шо односи, сватити могла." Млада госпоа — Албертина била е сз г прзта Девалда — читаше писмо. Онда погледи прјнтелвнцу, кон се сва зацрвенила бнаше. г То е оригиналниВ стрнцг!" повиче Албертпна. „Безг пкаквогг изговора!" поклоипвшп се Девалдг на то, „моа лгобезна жено, мн се налазимо у врло необичиомг положенго СтарнИ стрицг е еданг валлнг чонекг, али уедно тврдоглавг и занешенг. Мора се сг нкимг особито поступати." „Шга треба чинити?" упнта младп госчоа. „Да, шта треба чинптп?" упмта Луиза. Девалдг одаше по соби горе и доле. Паеданпутг стаие и окренувиш се жепекинчма запнта : „бсте ли уморне?"