Pogled u život

120 ПОГЛЕД У ЖИВОТ

у току једнога дана. Пола сата проведено у наслоњачи зубног лекара много је дуже од истог времена проведеног у пријатном друштву. Свакоме се дешава да погледавши часовник узвикне: „Гле, зар је већ толико сати!“ Или: „Зар је тек само толико сати!“. У таквом случају мислимо да смо се преварили у оцени времена. Не, нисмо се ми преварили, већ нас вара наш часовник, иако врло тачно ради, или управо због тога што мери брзину окретања Земље а не брзину одвијања нашег живота. Јасно је да ни у току једног месеца сви дани немају исто трајање: последњи дани у месецу, из разумљивих разлога, отегну се према првим данима месеца који промичу истом брзином којом се топи и оно што 5 собом доносе.

Физика и астрономија су раскрстиле са појмом апсолутног времена, са бесмислицом времена које постоји само по себи. Једино се живот, који се баш најмање одиграва у оквиру астрономског времена, придржава тог мерила. Наравно, часовници су нам ћ неопходно потребни за сналажење у животу, да бисмо имали знак када полази воз, када треба поћи на рад, седницу, састанак и т. д. али не за мерење трајања нашега живота.

Не може се трајање времена замислити без икаквог садржаја. Појам времена је у збивању живота. Чудимо се да лептир воденога цвета живи само неколико часова. Међутим, у односу на оно што се све збило у том живом бићу, водени цвет, ако има осећај трајања, мора сматрати свој век много дужим, можда врло дугим.

Пошто године много дуже трају у детињству него у зрело доба и у старости, то родитељи и деца немају исто осећање трајања времена. Можда је то узрок што су деца у многоме чему нестрпљива, што им се жури, док родитељи отежу и одлажу. Када

=