Pogled u život

ХХЛ. ЧОВЕК И ЊЕГОВО МЕСТО У СВЕТУ

Некада је човек мислио да је изабраник природе, да је супротност животињетву, да је у средишту васионе. Такве нам обмане нису више дате. Дознали смо да живимо на једној планети која, као и друге, обиграва око Сунца, да су „звездице“ нешто сасвим дуго него украс неба нама намењен, да је месечина равнодушна према онима који на њој сањаре, да смо у блиском сродству са животињама.

Како је човек могао у то последње сумњати! Велика ли је била заблуда у којој је човек живео, дубоко ли је била у њему укорењена предрасуда, када је откриће човекова животињског порекла сматрао великим открићем. Та зар то сродство није у очевидног Није потребно за то тражити „човеколике“ мајмуне. Довољно је да посматрамо свога вернога пса. Нема ли исте делове тела као и човек“ Нема ли очи у глави, језик и зубе у устима, кожу и нокте, и другог У унутрашњости његовој налазимо исте органе као и у нама; срце, желудац, црева, бубреге и све жлезде које и ми имамо. Има исте делове костура, кичму, ребра, удове. Све је то слично али не истоветно са људским, иначе не би било разлике између човека и пса. Али ако зађемо још дубље у сам рад нашег и пасјег организма, тада наилазимо на многу истоветност: мишићи раде истим механизмом, ћелије дишу на основу истих хемиских збивања, храна се вари на исти начин, жлезде луче исте производе. Није ли најзад и понашање те животиње у многоме слично нашем: Зна

1 на на