Pogled u život

ПОРЕКЛО ТРАДИВА ЖИВИХ БИЋА 17

ско градиво живих бића. Живо и мртво држе се за руку у истоме колу.

Пољопривредник нема да се брине за угљеник потребан жетви. Њега има гдегод има ваздуха. За воду је већ друга ствар, јер њено падање на Земљу је врло ћудљива појава. За њу већ земљорадник мора да се побрине заливањем баште, наводњавањем њиве; али махом остаје немоћан у тој бризи, и остаје му само да за сушних година прижељкује какав облак на ведроме небу, а ово му често уместо спасоносне кише пошаље уништавајући град. Велика је брига пољопривредника, нарочито што се тиче снабдевања њиве азотном храном. Истина је, видесмо, да нешто ваздушног азота долази у земљу преко бактерија „али је то сасвим недовољно. Гајећи једну годину на својој њиви какву легуминозу, детелину например, сељак ће је обогатити минералном азотном храном. То је позната пракса плодореда, врло корисна али махом недовољна. Треба имати на уму да жетва не остаје на њиви, да ратар не сеје жито да би га оставио да на њиви иструли и овој врати оно што јој је узео. Жетва напушта њиву и собом односи што је од ове узела. Један део ће отићи у стају и послужити као храна стоци. Ђубрећи њиву стајским гнојивом, ратар ће јој вратити само мањи део онога азота а и осталога што је жетва одузела. А шта бива са остатком жетве: Шшеница ће на пример дати хлеб човеку ко зна на којој даљини од њиве на којој је изникла. Ко зна где ће бити употребљено месо говечета или свињчета одгајених на ливади! И сав тај азот толико драгоцен по пољску привреду, унет са храном у људски организам на= пустиће га путем мокраће и измета; ако је човек становник напредног и хигијенски уређеног града, отићи ће канализацијом у оближњу реку, у Дунав, када се тиче Београда. И тако пољопривредник мора