Pogled u život

96 ПОГЛЕД У ЖИВОТ

Замислите један глобус пречника једног метра. На њему би највиши врх на свету, чувени Маунт-Еверест, висок 8882 метра, био претстављен висином мањом од једног милиметра. Сада разумете зашто су наши школски глобуси глатке површине. И на те незнатне земљине боре човек је успео да се испне тек уз натчовечанске напоре и жртве многих живота. У тој мери је човек привезан за низине. Главна тешкоћа у савлађивању највиших земаљских висова долази од разређености ваздуха, чему се надодају хладноћа и теренске препреке. Живот зависи од густине ваздуха као и пламен једне свеће. Што је ваздух ређи то је пламен мањи, све мање светли док се не угаси. Са истог узрока наступа смрт када човек пређе извесну висину пењући се у атмосферу. Јер и дисање је сагоревање, и јачина тог сагоревања зависи од густине ваздуха или од његовог притиска, а то је свеједно. Али постоје и неке разлике између те две врсте сагоревања. До извесне висине, то јест до извесне разређености ваздуха, сагоревања у нашем телу се не смањују, потрошња кисеоника и производња топлоте се не мењају. То тако бива отприлике до висине изнад 4000 метара. Уосталом та граница зависи од много чега, те није стална. Као да је природа одредила ту границу као разумну, али коју разумни човек сматра сасвим недовољном. Нарочито откако је човек полетео, таква граница се не може више поштовати, Шта одређује ту границу: Одређује је у првоме реду једна нарочита особина наше крви, односно њена црвена боја, хемоглобин. Тај пигмент се налази у црвеним крвним зрнцима и везује кисеоник при пролазу крви кроз плућа, па га разноси по целом нашем телу. То везивање независно је у извесној мери од густине ваздуха, и отуда ми не осећамо знатних поремећаја ако не пређемо извесну