Pokret
96 покрет
рици и његов новчани морал. Има нешто у'веви са нашим предметом : Бекон је, веле, падао у несвест кад год је било помрачење месеца и кад год би видео — жабу. Ако је у првим случајевима и губио свест из снобовства, из каћиперства или неке грандоманије, у другом случају није. Изнесите и дан данас жабу, живу велику жабу, пред кога хоћете. Можете и пред Г. Пашића, чији су нерви повнати као ,.. историјски. Она ће га гледати право у очи, док неко од њих двоје не падне у несвест... Било је људи који су се кладили да ће издржати тај мучки дуел нерава, па су падали као свећа после неколико минута фиксирања и повраћали по неколико дана. И кад год би им се доцније споменула сама реч жаба они су дрхтали од језе.
Међутим жабе се једу. Оне се једу међусобно као и људи а једу их и људи, као што и оне једу људе, утопљенике наравно. Лове се на удицу, која је украшена гужвом црвене свиле. Лове се лако; треба само вешто тргнути. Чим се жаба извади напоље, ако је мала, баца се натраг, а ако је велика пресече се одмах лаким ударцем оштрог ножа преко среде. Предњи делови се баце живини или натраг у воду а са вадњих се брво згули кора и батаци се (а то је оно што се код жабе цени!) баце у сирће или со, према томе како ће доцније бити вготовљени. То је заиста један од најсадистич= кијих ловова, али човек у њему тако огугла као Италијан. јер је повната ствар да се жабе сматрају за национални делекатес Италијана. не
Први Србин ва кога од историје знамо да је јео жабе, бно је наш велики реформатор, оснивач Србије онакве каква је она и данас, Кнез Милош Велики. Било је то у Бечу, на некој гозби приређеној њему у част. Лакеј га је послужио и Кнез је појео неколико батачаћа који му се осладеше. Он ватражи још и запита какве су то шевет... Кад му рекоше, није било краја псовању и пљувању... Морали су му од тада трипут читати и преводити јеловнике. Него шта! Зар он, који се, по своме схватању, није опоганио дотле ничим и причешћивао се најуредније, да се тако огреши2!... Али што кажу људи, „нису ни моја уста рутава.“ Јео сами ја жабе, јео сам их као и корњачу и јежа, без предрасуда.... Фине су то ствари. Зато вам и превоцим ово место из једних швајцарских ономадашњих новина.
„Давно“, вели се у томе чланку, „француска кујна, а још више њена литература о гурманству, охоло истичу на својим јеловницима и рецептима отмене ствари справљене од жаса. Давно се богати столови поносе тим деликатесом. Само у Шзајцарској, у земљи језера и обилних вода, нико и не помишља на ту грану народзе привреде. Американци подижу фарме жаба и успеше да однегују њине племените расе, расе чији батаци износе +/, фунте, а ми Швзјцарциг Неоспорни специјалиста, Америчана имају од тога највеће користи. Ниједан фазан нема укус меса који имају жабе из домазлука Мастера Ричарпа Стига из Калифорније. Укрштањем раса из Флориде и Колорада овај одгајивач је добио сој поп р1из ш(та. Поруџпбане су толике, да он само шири своје жабњаке и умножава их. Најотменији енглески гастрономи (Лорд Дерби) као и они на континенту (у Амстердаму, Паризу и т. д.) рекли су своје о вапату Мистер Стига. Жаба данас више није жаба, жаба то је најлуксувније јело на свету, које се сервира Стинесу, Краљевима и филмским величинама, за које се не може рећи да имају рђаву кујну, као ни ГЛГ. Форд, Морган и Рокфелер“.
Кад сам ово прочитао ја сам сео и ипак мислио: — Како ли је било нашем благоверноме и христољубивоме Г. Пашићу, кад је морао, са Г. Нинчићем, да гута жабе које су му они у Риму послужили 2 |
АЈ М.
ж
Има у Змајевим Снохватицама једна песма чиста као снег на врховима планинским, свежа као лишће после мајске кише, лепа као љубавни сан. То је Бисенија. Да је Јован Јовановић— Змај написао пре те песме пет Певанија' лоших стихова а после ње десет још лошијих, све би му било опро“ штено Бисеније ради, Јер се видици лепоте, кад се прочита Бисенија, шире у неслућена пространства, и после читања те песме дише се дубље. Ево тог даха великог тренутка једног великог песника:
Бисенија
Бисенија по башти ходила Пелен брала цв'јећа не гледала, Од пелена вијенац савила, Обвила га око чела свога. Гледала је бака из прикрајка Пак: јој вели: „Бисенијо драга,
Видовита данас је сриједа
Ти се попви на врх Јелашика, Ту ћеш наћи камена бунара, Наднеси се главом над бунаром Пак ћеш видјет свога суђеника.“ — Бисенија себи одговара: „Нећу ићи на врх Јелашику, Нит ћу тражит камена бунара, Не би жеља добра донијела:
јер да видим ма кога другога Пукло би ми срце у њедрима;
А да видим Павла из Посавља Драго славно, невиђено давно, У воду бих скочила за њиме; Хладна би ме вода загрлила
А он за то не би ни сазнао. Волим чекат у сну и на јави, Чекаћу га с пеленом на глави, Са пеленом на челу леденом.“
Добротом Г. Томе К. Поповића, учвтеља у ХерцегНовом, добили смо препис писма пок. Људевита Вуличевића, књижевника, писца књиге „Моја мати“ упућено из Гаранта, у Италији, 1908. год, Госпођи Анђелија Русовића, мајци браће Русовића у Херцег-Новом., Код нас се не негује ви ловољно, још мање брижљиво, преписка умрлих књижевника с онима који су им ва живота били драги. А како у тим писмима вма често пута израза свих оних списатељских особина које чине драж њихових најбољих дела; како кључају ив њих врела топлоте, хукће живот, или струје у њима струје сете и жалости ! Пре скоро тридесет година, пок. Људевит Вуличевић
_ провео је једно за другим два лета у Херцег Новом као драг
гост породице браће Русовића. Кад су га позвали трећи пут, он је њиховој мајци послао из Таранта 030 писмо:
„Госпођи Анђелији Русовића у Херцегновоме
Моја добра Госпођо,
Дошла ме је воља, да Вам пишем и својијем писмом докажем, да сам Вам вавијек близу у духу. Пут тамо се стере моја мисао, пут тамо се шири моје срце. Цијеним да и Ви овако мислите и осјећате о мени. Све је наше добро, па и наш живот у искреној и чистој љубави. Да би људи могли укинути са свијета љубав нестало би цвијећа, нестало би на небу звијезда; свијет би био пустара проклета, тамом покривена. Многи, Госпођо, траже срећу изван себе; мисле да ће им она пасти с неба, или да ће им доћи по људима. Лудо се варају! Бог је у свакога од нас уклолио срећу; наше добро и наше зло стоји у нама. Кад нам у срцу и у души надвлада добро, онда је добро и око нас: а кад смо црни у души, онда нам је црна и ружа на прозору и жарко сунце на небу.
Увјерите се, да сам Вам близу у духу и да Бам шаљем поздраве пријатељства, честитања душе, |
Крсто ми п ше. Он жуди да ја тамо чешће дођем и с Вама постојим. Лијепо је ово, што Крсто каже и жуди, али није могуће, што овамо ја имам важнијех посала, које не могу оставити Ако икако узмоћ' будем, доћи ћу још једном тамо овога љета, па више нећу. Поздравићехо се за свеђ, драга Госпођо, и Пријатељице! Све се крати, па и мој живот. Суђено је, да своје дане свршим у туђини, и ја сам се судбини подложио. Земља је свукуд земља. Радо бих смртни санак боравио на Савини под боровима; али тога неће бити, а и не плачем стога: земља је свукуд земља!
Госпођо моја, када буде лијеп дан, када сунце узбуде обасјало то српско красно мјесто, кад траве и стабла буду рас-. цвјетала; изађите пред своју кућу, и у име моје поздравите те божанствене красоте.
Чути ће Вас биље, чути ће Вас дубље; јер иу њима има душ>, и у њима има разума. Све је пуно душе, свуди је разум.
(С Богом, Госпођо! Живите својијем синовима, који Вас веома, јако љубе.
А живите » мени, пријатељу своме, брату своме.
У Таранту на 18. марта 1908.
Људевит Вуличевиз
често
Пл. Поздравите ми Тома учитеља Поповића и реците му, да ћу му до мало дана писати за онај посао, који нијесам ни-
како заборавио. Поздравите и Петра и брата му учитеља.“
У Београду, „Покреш“ се може добшти само у Администрацији „Покрета“, Поенкареова, 10, и у књижарницама С. Б. Цвијановића, пи Геце Кона.