Pokret

покрет 181

истим тоном. Да ли му због органа дају увек улоге старих и болесних људи, или он због природе својих улога узима увек исти глас, не знамо. Тек, та једнобојност гласа може. му сметати у глумачкој кариери: рђава природна боја гласа или рђаво изабран тон шкоди и много бољим глумцима (као Ојерову, члану Художественог Театра), а почетнике у глуми може сасвим да упропасти.

Т. Татић има срећну физиономију и добар орган. У „Манићу је сасвим добар, у „каплару Буботкину“ исто тако сем неких сувише оштрих а непотребних покрета. Темпераменат је врло потребна али и врло опасна особина за. глумца. Г. Богатинчевић има талента и игра са вољом и љубављу али заборавља да добар глумац мора најмање улоге да изради као и велике и да треба да се чува имитирања. У епизодној улози сељака у „Буботкину имитирао је сељаке из прве сцене „Села Отепанчикова“ и није био добар; у већој улози у „Лозу био је кудикамо бољи. Две ученице, Госпођице Чалејева и Сергијевска, имају добру мимику: само наглашен руски акценат, тако пријатан кад се комад игра на руском језику, постаје мана кад се говоре српске речи. Глумачког штофа има и Госпођица Невенка Урбанова која. је имала у „Буботкину једну безначајну улогу од које је створила нешто збиља добро. 0 осталима, бар за сад, још не вреди говорити. кб. Ке.

КИНЕМАТОГРАФ "СЛИКЕ НА ПЛАТНУ И СТЕРЕОСКОПИЈА.

Три проблема који су највише занимали проналазаче од кад је кинематограф почео тако нагло да се развија јесу: филм "у боји, филм који говори и рељефне слике. Што се тиче филма у боји, после равних покушаја који нису успели остало се при првом начину који је употребљаван још пре дванаест година: обојавању сваке поједине сличице на, филмској пантљици руком. Али такви филмови далеко су од савршенства и ретко која филмска фабрика да се реши да да с времена на. време један такав филм. Ипак, једног дана ће се наћи какво савршеније срество и неки филмови у боји могу бити исто тако добри као и филмови у дрном и белом; ми у апсолутну вредност тих филмова у боји много не верујемо, јер ће многе сцене (оне у сумраку, на месечини, у неосветљеним собама и т. д.) морати да буду састављене само из светлости и сенке, као до сада, и та мешавина обојених и необојених сцена деловаће мање лепо него данашњи филмови, али ће проналазак филмова у боји значити ипак један добитак, нарочито за снимке из природе.

„Филм који говори“, међутим, успеће само да унесе пометњу у редове произвођача филмова, а никада неће успети да одушеви публику нити да од филма направи нешто више уметничко или више слично животу. „Филм који готори“ никада неће моћи да буде савршен. Од предратних покушаја (и код нас је, чини нам се још код „Хајдук Вељка , даван некада један „филм који говори“) па до последњих проналазака, ни једним се није постигла потпуна симултаност покрета на платну и говора, и та симултаност тешко да ће скоро бити постигнута. При свим досадањим изумима употребљен је фонограф који је после снимања, а не упоредо са кинематографским апаратом који је снимао покрете, хватао речи глумаца, јер је потребно да се говори у непосредној близини апарата који прима звук, да би овај могао добро да буде регистован. Тој фонограф, после, никако није могао да буде доведен у склад са апаратом који пројецира слике.

То је прва тешкоћа, код ове врсте филма, коју треба победити. Али ако она једног дана. буде побеђена, опет тиме нећемо добити ништа. На страну то што такав „филм који говори“ неће моћи више да буде интернационалан као што је данашњи, на страну и то што ће се морати позвати у помоћ нардчити рецитатори и рецитаторке (ако се остане при томе да се засебно снима а засебно примају гласови) или што ће се и од филмских глумаца захтевати да имају пријатан орган (ако се пронађе начин да фонограф хвата глас док се сцене изводе), — главна сметња томе да овај филм буде потпуно добар остаће та што се никада неће моћи дати илузија живота (јер поред звука људских гласова, постоје и други звуци), па ће се само доћи до имитације позоришта, А филму који је само имитација позоришта увек ћемо претпостављати данашњи неми филм. |

На питање филма који говори, доста важно и актуелно јер се опет говори о неким новим изумима на том пољу, вратићемо се у једном од идућих бројева. Сада желимо да говоримо о трећем проблему, још актуелнијем, јер изгледа,

према страним листовима, да је већ решен, бар теориски. То је проблем стереоскопског рељефа.

На проналажењу стереоскопског рељефа радило се до сада више него ли на тражењу начина да се произведе добар филм у боји и да се постигне симултаност покрета и гласова, али не мање безуспешно. За двадесет пет година како проблем рељефа на платну занима проналазаче, само у Француској узет је паљент за преко 200 изума разних стереоскопски проседеа. Неки изуми оснивају се на принципу сукцесије слика, други на принципу суперпозиције; једни захтевају нарочита платна или нарочита огледала, други апарате које ће сваки гледалац да држи пред очима, али ни једним од ових изума није постигнуто оно што је од основне важности: да слика на платну буде рељефна за све гледаоце, па ма у коме крају сале се они налазили.

Сада, најзад, изгледа да је побеђена дводимензионалност на платну и да ће се успети да слике буду рељефне. Проблем је решио француски проналазач Г. Жарније, који је пре недељу дана изнео свој изум пред француску Медицинску Академију. Према њему, илузија тродимензионалности може се добити само ако се још при снимању искористи принцип преламања зракова у простору и факат да човек посматра са два ока.

Т. Жарније налази да треба радити овако: Апарат који снима снабдевен је нарочитим диспозитивом који чини да се на једној истој сличици на филмској пантљици региструју две слике, у нормалном размаку визије два човечја, ока. Апарату за пројекцију, међутим, није потребан никакав нарочити диспозитив: он пројецира слику такву каква је, им то на обично платно. Али сваки гледалац добија лаке наочаре (као за мале стереоскопске. апарате у којима се слике гледају кроз наочаре са једним зеленим и једним црвеним стаклом) које ставља пред очи кад гледа филм. Слике на платну постају потпуно рељефне.

Теоријски је, дакле, питање решено. Остаје само да се изврши снимање једног филма на овај начин и да се изврши опит са наочарима, па би било све готово, — тако бар мисли проналазач. Али остаје још нешто са чим он није рачунао: остаје то како ће публика примити облигатне наочаре филмове са дуплим сликама. И само гледање обичних стереоскопских слика кроз шарене наочари замара; како ли ће се тек показати заморним напорно гледање покретних сдена, на платну.

Рељефан филм имаће несумњиво једну добру страну; моћи ће добро да буде употребљен у школама ва поучне филмове. Али бојимо се да му ово не буде једина примена.

| Делта. АКТУЕЛНИ ДОГАЂАЈИ НА ФИЛМУ

Постоји једна врста филмова коју је наша публика потпуно заборавила. То су тако звани „журнали“, филмови у којима се приказују актуелни догађаји у свету. Публика их је заборавила јер су од рата на овамо директори наших биоскопа уобичајили да дају само по једну драму у шест, пет, па и четири чина, без додатка малих филмова који су шре рата увек чинили саставни део једног биоскопског програма.

Поред шале која је увек претходила главном, дужем филму, шре рата је увек даван и један филм „из природе“. То су некад били снимци предела, слике из животињског света, и т. д, али најчешће је то био „Пате-журнал“ или „Гомонове новости“. Ти филмови, сами, нису никада нарочито привлачили публику, али се један добро састављен програм није могао замислити без једног таквог филма. И често су ти филмови били радије гледани него шале које су тада били прилично глупе.

Данас се ти недељни „журнали“ код нас више не дају. Пре неки дан смо видели један Гомонов журнал код „Касине“, и тај је био стар равно пет година. Видели смо америчке војнике како пролазе испод славолука, Поенкареа кад предаје крст Легије Части неким елвашким градовима, снег у Мадриду, осмејак ТТ. Бартуа, — и све то нас јем ако тако старо ипак занимало. И несумњиво је да бисмо са још већије интересовањем гледали Мак Доналда кад излази из Доњег Дома, сцене у Италији пре избора и припреме за Осму Олимпијаду у Паризу.

Такве врло актуелне филмове не би'било немогуће гледати у Београду. Кад би наши биоскопи преко филмских агенција ступили у везу са Паризом тако да сваки нови филе „актуелности“ добијемо петнаест дана пошто је приказиван у Паризу (то би наше биоскопе коштало доста, али неки од њих толико зарађују да та жртва за њихову касу не би била ве-

у