Pokret

покРЕТ

169

обично. Пре свега, Краљ јој беше у лађи рекао да је оматбрила кад није могла да се брзо попне уз неке басамаке, снако како је он то хтео. Ова реч је пала пред једном дамом и пред једним официром. Затим у колима, док су се возили кроз Београд до Двора, Краљ јој је рекао да не поздравља толико љубазно светину јер, рекао је он, та те светина не воли и не тражи твоје осмехе. Мислећи на то све, краљица се расани, упали лустер, устаде и отпи мало воде из чаше коју јој беху оставили крај кревета, помоли се Богу и покуша по стоти пут да заспи, јер је, као и све лепотице, знала да ништа више не уништава лепоту него несаница. Али једна чудна, луда мисао, не даде јој да се смири. Она скочи, устаде, пређе боса по полумраку до Краљеве постеље и поче да га буди лудим пољупцима.

— Саша, Саша! — викала је она. Имам да ти кажем нешто! Саша!

Као обично у последње време, он је био нељубазан. Одговарао јој је на француском, којим се природније изражавао него српским, називао је рђавим именима и хтео је да га остави на миру. Она није могла да га послуша и савијала се као црв. Причала му је опет о оном чудном младићу, о ономе потпоручнику, који јој се тајно пријавио у Смедереву пре неколико дана и открио јој сву заверу у главним потезима, признав да је и он њен члан и молећи је да спасе Краља. Али Краљ није хтео да је слуша и одговарао јој је на стари начин:

— Интересантна џукела, интересантна пукела...

Али Драга, обузета лудим страхом, сва дрхтећи, желела је да се бежи, да се спасава... Она је била просто досадна. Она изазва Краља и он јој рече:

— Бога ми ћу вас ударити! Ви заборављате да ја могу заиста и да погинем због вас и још ми досађујете том идејом. Ја лудим... оставите ме на миру!.. Пакујте се, ако хоћете, и идите још сутра из Србије па се спасавајте, али ме пустите да спавам... Ах, уздахну он, нико не зна колико пати Краљ Србије, коме сви завиде. Мој последњи гардист мирније спава него ја... Ја лудим од несанице и више бих волео да још ноћас погинем него да се ово све продужи још неколико дана... Игра ми глава, да, да!.. У Србији човек није сигуран ниу Двору... Убију те као пса ако не радиш право... А ја, додаде он, нисам радио право, као ни ви...

Краљица бризну у плач. Она никад не беше видела оволико одлучности код свог меканог љубавника и сва цвокоћући у грозници, она одиже нагло његов покривач, скочи у његову постељу, загњури се у њу и леже узањ. Беше јој зима. Обузе

је панични страх. Краљ јој окрете леђа и ћуташе, сит ње, и згађен

оваквим гестовима своје жене. Беше му дошла до

грла и он је размишљао шта да јој одговори, кад се зачуше први пуцњеви и кад неко залупа на њиховој ложници. Престрављен, изван себе од бесаи бојазни:

— Ко је тог викну Краљ.

— Величанство, муцаше неки познат глас иза врата... Завера... завереници...

Драга Машин изгуби свест. Краљ уста и оста на сред собе блед као восак.

И неколико сати после тога прођоше у нај-

страшнијој кризи. Ти тренуци беху у толико ужас-

нији што је уз њега била и Драга, коју је он сад

сваких пег минута волео и сваких пет минута мрзео. Њихови дијалози, час јетки до лудила, час слатки до лудила, беху ужас за обоје. Ипак, она беше срећнија од њега и присебнија него он. Предосећала је да се ближи оно што су јој већ двадесет година прорицали и чекала је смрт молећи се Богу. Али Луњевица до последњег часа, она га је молила за своју браћу а не за себе. Она је чак имала снаге и да теши Краља, кад је он у једноме часу заплакао. И кад му је рекла, не да му пребаци, него да муи

последњи пут покаже своју оданост: — Видиш да је требало бежати! Лепо је упо-

- зоравао онај потпоручник...

Краљ је одговорио расејано:

— Интересантна џукела, врло интересантна џукела...

Обоје су се просто морали смејати. То им беше последњи смех у животу, јер Краљ рече:

— И он је сад извесно међу убицама...

И заиста, тако је и било. Млади официр је имао те ноћи један од нај-

тежих задатака, који је и извео. Сав крвав, он дође у свитање у свој стан, преобуче се и изиђе на улицу. Нигде није било живе душе. Он притеже кајиш на коме му је био још топао револвер, узе сабљу у леву руку и пође замишљено у Град. Беше страховито узбуђен. Радовао се што је најзад завера извршила свој завет али му је било криво што га Краљица није послушала. То га је чинило и по мало расејаним.

У Граду, он нађе своје другове и поздрави се са њима ћутећи. Неки, који су били „учесници“ као и он, поздравише га са поштовањем, као хероја; јер његов подвиг, рекоше, омогућио је читаву ствар.

Али око девет сати изиђоше ванредна издања новина. Мали Журнал, који је дотле уздизао Александра и Драгу до у звезде, писао је преко целог листа, крупним словима: Перон Србије је мршав!... Народно весеље је бучало на све стране. Војска беше добила предовољство. Из целе земље стазала су новој Влади телеграфска честитања. Драгу су псовали чак и они који су је дотле љубили у обе руке... И јуначки младић отвори новине. Ту прочита описе страшне трагедије, сазнаде да су и оба брата Краљичина, оба Луњевице, убијени. Ту прочита и остало: како је убијен овај, како је убијен онај, па и опис како је убијен Министар Председник. МИ тада се младић намршти и свега сети. „Да, да! Ја сам изгубљен“, — шапташе он... „Изгубљен|<... и читаше даље: „У џепу Министра Председника нађено је једно загонетно писмо у коме му је откривена цела завера. По својој лежерности, стари реакционар је то писмо непрочитано оставио у свом спољном џепу од капута. Како је отворено

и прочитано, видело се да је срећа што га није

читао, јер би завера била у последњем часу, синоћ,

онемогућена. Кажу да писмо терети једног завереника“ ... „Да, да!“ шапуташе потпоручник. „Ја сам свршио!“ И он пође блесаво ка једној групи официра. „Иншересаншна џукела!ј“ говорили су они претресајући исти случај. „Интересантна пукела“...

одговори им јетко он. Али нико није могао пра-

вилно да разуме ту јеткост. Нико није знао ко је тај издајник.